Šta hoće taj Bramerc?

Rezidualni mehanizam za međunarodne sudove u Hagu nasledio je i preuzeo nezavršeni posao od tribunala za Ruandu i bivšu Jugoslaviju, među kojima je manji broj nedovršenih procesa i žalbenih postupaka, ali i 11 begunaca – osam iz Ruande i troje iz Srbije. Oni iz Ruande razbežali su se po afričkim zemljama i kriju se, ovo troje iz Srbije ne da se ne kriju, nego su skupštinski poslanici Srpske radikalne stranke, odbijaju odlazak u Hag, a država ih čuva.

Radikalska trojka bila je na tapetu nedavno održane sednice Saveta bezbednosti UN-a na kojoj su izveštaje predstavili predsednici Haškog tribunala i Rezidualnog mehanizma Karmel Ađus i Teodor Meron, kao i glavni tužilac tih tribunala Serž Bramerc. Ađus i Bramerc u svojim izveštajima oštrim tonom ukazuju na nesaradnju Srbije sa Hagom, odnosno njeno odbijanje da izruči troje radikala optuženih za nepoštovanje suda zbog ucena i drugih pritisaka na svedoke u predmetu Vojislava Šešelja. Žestoka kritika ne čudi, budući da se tako izričito (i tako uspešno) odbijanje Srbije da optužene izruči Tribunalu ne pamti još od vremena režima Slobodana Miloševića.

Godinama unazad saradnja zemalja regiona sa Tribunalom prioritetna je tema zvaničnika suda i tužilaštva. U poslednjem obraćanju Savetu bezbednosti, međutim, tužilac Bramerc je u prvi plan (naravno, ne zanemarujući neophodnost izručenja troje radikala) istakao pitanje budućnosti država regiona. On je, naime, ukazao na rastuće poricanje sudski utvrđenih činjenica i pojačan revizionizam u zemljama bivše Jugoslavije.

Kao da je želeo da istakne kako Srbija prednjači u tom procesu, na Bramercove reči najglasnije je reagovao predstavnik srpskih vlasti na zasedanju – zamenik ministra pravde Čedomir Backović. On je rekao da tužilac „nema kompetencije“ da se bavi pitanjem rastuće revizije, jer je običan pravnik a ne recimo istoričar. Drugim rečima, neka on sprema optužnice koje će doprineti sudskom utvrđivanju činjenica, a ostalo, odnosno reviziju tih činjenica, neka prepusti nama.

Zamenik ministra pravde u vladi Srbije nije zabrinut zbog poricanja sudski utvrđenih činjenica i rastuće napetosti u regionu. Njegova briga je „opseg mandata glavnog tužioca Bramerca“ koji se kao pravnik meša u pitanja istorije, obrazovanja i politike. Neka nas on ostavi da na miru pišemo istoriju na osnovu domaćih, a ne tamo nekih haških suđenja. Ups, ovde i nemamo neka suđenja za ratne zločine, na to takođe ukazuje Bramerc, ali tim bolje – što manje (sudski utvrđenih) činjenica, to lepša prilika za izgradnju mitova.

Predstavnik Srbije se od kritika branio i statistikom, navodeći broj izručenja i dobrovoljnih predaja haških optuženika od postanka sveta do 2012. godine, uz dodatak da samo (!) troje nije izručeno. Jedinih troje za koje je odgovorna aktuelna vlast. Navodio je hiljade zahteva Tribunala koje je Srbija ispunila, stotine svedoka kojima je dozvolila odlazak u Hag; da se setio, mogao je da sve to izrazi i u milionima stranica dokumenata i transkripata. Statistika, naša dika.

Konačno, primedbe Bramerca na prisustvo ratnih zločinaca u javnoj sferi Backović je odbacio i argumentom slobode govora: „Sloboda govora stoji visoko na listi prioriteta Srbije i svaki građanin je slobodan da svoje mišljenje slobodno ispolji bez ikakvih konsekvenci“. Sada nam je mnogo jasnije zašto vlast Srbije nije sprečila ratnog zločinca Momčila Krajišnika da uđe u zgradu Predsedništva u Beogradu i sastane se sa tadašnjim predsednikom države. Ili zašto vladajuća stranka nije sprečila ratnog zločinca Veselina Šljivančanina da govori na njenim tribinama, ili kako je bilo moguće taksiranje ratnog zločinca Vladimira Lazarevića avionom vlade Srbije od Haga do Niša, uz svečani doček kojem su prisustvovali najviši zvaničnici države, od ministra pravde do načelnika Generalštaba Vojske Srbije.

Svaki put kada se zaklone iza statistike, priča o slobodi govora i opsegu mandata onih koji ih kritikuju, predstavnici aktuelne vlasti u Srbiji (i drugih država regiona) trebalo bi da se sete opomene tužioca Bramerca:

„Kada neodgovorni zvaničnici koriste podele, diskriminaciju i mržnju da bi obezbedili vlast, sukobi i zverstva mogu poprimiti sopstvenu logiku. To je bio slučaj pre dve decenije kada su genocid i etničko čišćenje započeti, a to važi i danas. Sa zatvaranjem… Tribunala u Hagu, sada je važnije nego ikada da se odgovori na ovaj izazov. Da bi se obezbedila mirna budućnost mora postojati zajedničko prihvatanje nedavne prošlosti.”

Ako budemo ignorisali ovo upozorenje, postoji realna opasnost da ćemo ga prihvatiti tek kada opet bude bilo kasno i kada opet budemo brojali ubijene, ranjene i izbegle, opet se pitajući zašto sve to nismo sprečili dok je još bilo vremena.

Auto: Nemanja Stjepanović, istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik