Zahvalnost za genocid

U halabuci koja se digla oko crnogorskih parlamentarnih izbora i špijunskih afera u Srbiji sasvim neprimećeno je prošla vest o svečanoj sednici Skupštine Republike Srpske održanoj 24. oktobra u Banja Luci, povodom dvadesetpetogodišnjice osnivanja ove institucije. Kako to obično biva na godišnjicama, podeljene su povelje organizacijama i pojedincima za poseban doprinos radu Skupštine, između ostalih i sledećim licima: prvom predsedniku RS Radovanu Karadžiću, ćlanici Predsedništva RS i bivšoj premijerki Biljani Plavšić i prvom predsedniku Skupštine RS Momčilu Krajišniku. Kako Karadžić iz objektivnih razloga nije mogao da dođe, povelju je u njegovo ime preuzela ćerka Sonja, potpredsednica Srpske demokratske stranke.

Šta spaja ove tri osobe osim što su u vreme rata u Bosni i Hercegovini obavljali visoke dužnosti i dali nemerljiv doprinos osnivanju RS? Pogodili ste: sve troje su presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu proglašeni krivim i osuđeni za zločine protiv čovečnosti, a jedan od njih i za genocid: Karadžić je prvostepeno dobio 40, Plavšić pravosnažno 11 (priznala krivicu), a Krajišnik 20 godina zatvora. Dok Karadžić čeka ishod žalbenog postupka u pritvoru u Sheveningenu, Plavšić i Krajišnik su nakon odležane dve trećine kazne na slobodi, pa su bili u prilici da lično preuzmu povelje. Priznanje je posthumno dobio i bivši ministar spoljnih poslova RS Nikola Koljević, koji bi verovatno i sam bio optužen i osuđen da 1997. nije preventivno sebi ispalio metak u glavu.

Šta je rukovodstvo bosanskih Srba na čelu sa Miloradom Dodikom htelo da postigne ovom skarednom ceremonijom, osim da po ko zna koji put gurne prst u oko Sarajevu? Otkad je nakon Dejtonskog sporazuma međunarodno priznata, Republika Srpska je neprestano morala da se brani od optužbi, ne samo iz Sarajeva, da je genocidna tvorevina nastala na etničkom čišćenju, koncentracionim logorima i masakrima Bošnjaka. Odgovor na ovo obično je glasio da gotovo da nema nijedne moderne države koja nije nastala na nečijem istrebljenju, počevši od Britanije gde su Angli i Sasi zatrli domicilne Pikte, do SAD i latinoameričkih država u kojima su beli doseljenici sveli urođenike na zanemarljiv deo populacije. Pitanje, dakle, nije kako je neka država nastala (a RS, prema Dejtonu, nije ni država nego sastavni deo BiH) nego kakva je, tj kako se odnosi prema okruženju i sopstvenim građanima.

Dodelom priznanja osuđenima za zločine protiv čovečnosti, uključujući i onog osuđenog za najgori zločin koji međunarodno pravo poznaje – za genocid – Dodik i ekipa odgovorili su na oba pitanja o prirodi RS: ne samo što su priznali da to jeste zločinačka tvorevina, nego su zločincima izrazili zahvalnost zbog onoga što su uradili i dali podstreka onima koji bi da nastave Karadžićevim putem i sutra ga možda nadmaše. A sem toga, predali su jak argument u ruke onih, a nema ih malo, koji smatraju da ono što je je na genocidu nastalo istim sredstvima treba uništiti.

Zanimljivo je da Srbija, koja snosi priličan deo odgovornosti za ono što se devedesetih godina događalo u Bosni, nije ni na koji način pokušala da se ogradi od banjalučke manifestacije. Kakvu sad težinu imaju pritužbe zvaničnog Beograda međunarodnoj zajednici na račun opravdavanja genocida i veličanja ratnih zločina u susednoj Hrvatskoj?

Primajući priznanje, Momčilo Krajišnik se kratko zahvalio i završio rečima: „Sve je isto, samo njega nema.” Ako se izuzme onih stotinak hiljada građana BiH svih nacionalnosti koji su zahvaljujući njemu i ostalim laureatima ostali bez prava na život, moglo bi se reći da je bio sasvim u pravu.

Preuzeto sa portala Vreme