Mnogo obećanja, ali bez napretka u slučaju Bytyqi

Američki potpredsednik Joe Biden će se ove nedelje sastati sa srpskim premijerom Aleksandrom Vučićem i ponovo pokrenuti pitanje koje su američki zvaničnici već mnogo puta postavljali, ali na koje nikada nisu dobili ubedljiv odgovor – zašto ubistvo tri američka državljana, koje su počinili pripadnici srpskih snaga, još uvek nije rasvetljeno?

Braća Ylli, Agron i Mehmet Bytyqi ubijeni su pre 17 godina na poligonu za obuku Posebnih jedinica policije Srbije (PJP), a njihova tela su zatim bačena u masovnu grobnicu. Za taj zločin je suđeno samo dvojici niskorangiranih pripadnika policije, ali su i oni 2013. godine oslobođeni svih optužbi. Od tada nije napravljen bilo kakav opipljiv napredak.

Jedina prilika kada srpske vlasti pominju slučaj Bytyqi jesu susreti sa američkim zvaničnicima. Tokom posete Vašingtonu u junu 2015, srpski premijer je obećao da će Srbija „vrlo brzo“ rasvetliti ovaj zločin, a Ministarstvo unutrašnjih poslova je ubrzo potom objavilo da su otkriveni neki novi dokazi. Premijer Vučić je zatim najavio uspostavljanje posebne istražne komisije – međutim, dok su u javnosti iznošeni navodi o nekakvom napretku u rešavanju ovog slučaja, Vučić nikada nije objasnio zašto bi čitav predmet uopšte trebalo da bude prenet u nadležnost te komisije, sastavljene uglavnom od novinara. Celokupna ideja o osnivanju komisije je kasnije napuštena.

Komandant poligona za obuku PJP u vreme kada se ovaj zločin odigrao, a bez čijeg znanja, prema rečima tužioca za ratne zločine, „njihovo ubistvo ne bi ni moglo da se dogodi“, bio je Goran Radosavljević – Guri. On je danas policijski general i član glavnog odbora Vučićeve partije.

Zašto, dakle, i dalje nema napretka u slučaju Bytyqi? Činjenica je da u Srbiji zapravo nikada nije ni postojala politička volja da se slučajevi poput ovog istraže, a pojedinci kao što je Goran Radosavljević izvedu pred sud.

Naime, Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) nikada nije podiglo optužnicu protiv nekog visokorangiranog oficira iz bivših vojnih ili policijskih struktura Srbije, a srpski lideri i dalje slave osumnjičene (ili čak osuđene) ratne zločince kao heroje, postavljaju ih na zvanične položaje ili sa njima održavaju bliske veze.

Štaviše, državne institucije Srbije opstruiraju sve istrage ratnih zločina za koje se sumnjiči „neko od njihovih“. To je javno izjavio i srpski tužilac za ratne zločine: „Kada istražujete zločine policije, uvek nailazite na zid ćutanja.“ Ministarstva odbrane i unutrašnjih poslova sistematski opstruiraju pristup dokazima u svojim arhivama, dok su svedoci u sudskim procesima za ratne zločine izloženi pretnjama i zastrašivanju, što je evidentirano i u slučaju Bytyqi.

Državni organi stalno vrše pritisak na TRZ. Jedan od flagrantnih primera toga bilo je i upozorenje predsednika Srbije Tomislava Nikolića tužiocu za ratne zločine da „malo razmisli šta on to kopa po Srbiji“, upućeno baš u vreme kada su u srpskoj javnosti otkriveni dokazi koji aktuelnog načelnika Generalštaba Vojske Srbije dovode u vezu sa jednom masovnom grobnicom. Štaviše, najviši državni zvaničnici Srbije često imaju tendenciju da „sugerišu“ TRZ-u da se koncentriše samo na istraživanje zločina nad srpskim žrtvama.

U takvim okolnostima zaista ne iznenađuje ni činjenica da glavni kandidat za novog tužioca za ratne zločine u svom programu predlaže da se TRZ fokusira na one slučajeve u kojima su žrtve srpske nacionalnosti.

Odnos Srbije prema slučaju Bytyqi sažet je i u nedavnoj izjavi potpredsednika druge najveće partije u vladajućoj koaliciji (Socijalistička partija Srbije) da ubistvo braće Bytyqi treba tretirati kao kolateralnu štetu, baš kao i smrt dvojice srpskih diplomata u vazdušnim napadima na kamp za obuku ISIS-a u Libiji prošlog proleća. On je u toj izjavi naglasio i da su SAD „izgubile moralno pravo da vrše pritisak na Srbiju u vezi sa ubistvom braće Bytyqi“.

Pored upadljivog nepoznavanja prava i užasavajućeg pogleda na vrednost ljudskog života kao na robu kojom se u međunarodnim odnosima slobodno trguje, njegova izjava prikladno ilustruje i premisu da u Srbiji ne postoji iskrena volja da se slučaj Bytyqi reši.

To dodatno potvrđuje i poslednja izjava bivšeg ministra unutrašnjih poslova Srbije Dragana Jočića, koji je optužio Gorana Radosavljevića za skrivanje tela ubijenih kosovskih Albanaca u masovnim grobnicama u Srbiji i javno ga pozvao da „konačno rasvetli slučaj Bytyqi zbog kog američki zvaničnici muče srpsku vladu“. Međutim, Jočić ne optužuje Gurija za zločine, već za aljkavost u sprovođenju operacije uklanjanja dokaza.

Stalno insistiranje američkih zvaničnika na konkretnim rezultatima u slučaju Bytyqi će na kraju možda i primorati srpske lidere da se odreknu Gorana Radosavljevića i ostalih osumnjičenih za ratne zločine. Međutim, u postojećim društveno-političkim okolnostima, to ne bi predstavljalo ništa više od prinošenja žrtvenog jagnjeta kako bi se prestalo sa „mučenjem Vlade“ i zaštitio čitav politički aparat koji je izazvao sve te sukobe i mržnje, u kojima ni braća Bytyqi nisu uspeli da izbegnu svoju nesrećnu sudbinu.

Srbija je i dalje daleko od upuštanja u bilo kakav sveobuhvatni poduhvat utvrđivanja istine o svojoj nasilnoj prošlosti i, u tom smislu, slučaj Bytyqi uopšte nije poseban, već zapravo paradigmatičan. Duge istrage, neefikasna suđenja i nekažnjivost srednje- i visokorangiranih policijskih i vojnih oficira – to je prava slika krivičnih procesa za ratne zločine u Srbiji, i ona, uz podstrek i podršku njenih američkih partnera, hitno mora da se promeni. Posle 17 godina, svedoci umiru, a sećanja blede. Vreme tako postaje jedna od glavnih prepreka pravdi da ipak stigne do onih koji su naredili ili izvršili ubistvo trojice braće Bytyqi, a Srbiji da ispuni silna obećanja koja je dala američkim zvaničnicima.

Milica Kostić je direktorka pravnog programa Fonda za humanitarno pravo