Kostić: Zbog čega se Vučić ‘izvinjava’?

Milica Kostić je direktorka pravnog programa Fonda za humanitarno pravo. U Fondu je od 2012. godine, kada je počela da radi kao istraživač na dokumentovanju žrtava rata u Hrvatskoj. Prethodno je radila u advokatskoj kući Freshfields Bruckhaus Deringer, u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju, te kao asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu na predmetu Međunarodno javno pravo.

Subota, 30. jul

Predsednik Kosova Hašim Tači je intervjuu istakao da će Kosovo tek “otvoriti poglavlje pronalaženja pravde po međunarodnom sudovima za Miloševićev genocid”. Direktor Kancelarije za Kosovo Vlade Republike Srbije Marko Đurić momentalno je reagovao na Tačijevu izjavu, istakavši da “ako je iko na Kosovu izvršio genocid to su OVK i njeni komandanti”.

Imamo, dakle, najavu scenarija koji je već oproban pred Međunarodnim sudom pravde u predmetu po međusobnim tužbama Hrvatske i Srbije za genocid. Kao i tada, ni u mogućem sporu Kosova i Srbije nema pravnih preduslova da se dokaže genocid. Što je važnije, tokom trajanja dugogodišnjeg procesa, ionako loši odnosi Kosova i Srbije tapkaće u mestu. Kosovo i Srbija treba da razgovaraju o ratnoj prošlosti, ali Međunarodni sud pravde nije mesto za to.

Nedelja, 31. jul

Dokumentarni serijal u koprodukciji više nevladinih organizacija iz regiona “Ljudi i svedočanstva” u kojem o svojim sudbinama govori 30 žrtava ratova svih nacionalnosti naprasno je skinut sa progama Radio-televizije Vojvodine (RTV), gde je više nedelja unazad emitovan.

Zgrada RTV-a, Novi Sad

Do izmene programske šeme, o čemu Fond sa kojim je dogovoreno emitovanje nije obavešten, došlo je nakon promene rukovodstva televizije koja se odigrala posle izborne pobede Srpske napredne stranke u Vojvodini. Među ljudima koji u dokumentarnom serijalu govore, su i žrtve “Oluje” i porazno je da je do ukidanja programa došlo upravo pred obeležavanje godišnjice te operacije.

Ponedeljak, 1. avgust

Srbija je uputila protestno pismo Hrvatskoj zbog odluke tamošnjeg Vrhovnog suda da ukine prvostepenu presudu Branimiru Glavašu kojom je osuđen na deset godina zatvora zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva u Osijeku 1991. godine.

U pismu se ističe da “Ministarstvo spoljnih poslova [Srbije] smatra da ukidanje presude protiv Branimira Glavaša predstavlja jasnu politiku Hrvatske koja rehabilituje ne samo fašističku NDH, već i zločince iz poslednjeg rata”. Gotovo da nema političara u Srbiji koji se nije oglasio ovim povodom i izneo teške optužbe na račun Hrvatske.

S druge strane, kada pogledamo rad sudova u Srbiji, videćemo da je preko 50 odsto svih presuda za ratne zločine ukidano, barem jednom. Nijedan “veći”, odnosno medijski ispraćeni predmet ratnih zločina nije izbegao ukidanje. Najekstremniji slučaj je predmet Ovčara, u kojem je pravnosnažna presuda ukinuta četiri godine otkad je doneta, a deset godina nakon što je postupak počeo. Sve to, ipak, nije bilo praćeno sličnim optužbama iz Hrvatske.

Utorak, 2. avgust

Haški tribunal doneo je odluku kojom od Srbije zahteva da postupi po nalozima s početka 2015. godine za hapšenje troje funkcionera Srpske radikalne stranke – Petra Jojića, Vjerice Radete i Jove Ostojića. Oni su optuženi za nepoštovanja suda, zbog toga što su pretili, zastrašivali i podmićivali svedoke u predmetu lidera njihove stranke Vojislava Šešelja.

Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu je tek u maju 2016. godine donelo rešenje kojim se odbija zahtev za hapšenje i izručenje uz obrazloženje da za to nisu ispunjene zakonske pretpostavke. Međutim, u najmanje tri ranija slučaja iste “zakonske pretpostavke” nisu predstavljale smetnju za hapšenje i predaju okrivljenih za isto krivično delo.

Zgrada Haškog tribunala

U poslednjoj odluci, Haški tribunal je zaključio da zakonske pretpostavke na koje se Srbija poziva nisu osnov za nepoštovanje obaveza prema međunarodnom pravu.

Sreda, 3. avgust

Poverenik za informacije od javnog značaja uputio je zahtev Vladi da naloži Ministarstvu odbrane da postupi po njegovom rešenju po kojem se Fondu za humanitarno pravo moraju dostaviti podaci o statusu Pavla Gavrilovića i Rajka Kozline. Njih dvojica su optuženi za ratni zločin protiv albanskih civila u kosovskom selu Trnje, a Fond je tražio informaciju o tome da li su i nakon podizanja optužnice ostali u aktivnoj službi u vojsci. Ministarstvo je zahtev odbilo pod izgovorom da bi davanje tih informacija proizvelo “štetu interesima odbrane Republike Srbije”.

Taj slučaj verno ilustruje razmere kompromitovanosti državnih institucija. Naime, deset odsto od ukupnog broja optuženih za ratne zločine u Srbiji je u trenutku optuženja bilo aktivno u državnoj službi. U Srbiji nikada nisu sprovedeni lustracija i vetting, odnosno sistemska provera ratne prošlosti pripadnika vojske, policije i svih drugih bezbednosnih službi.

Četvrtak, 4. avgust

U Srbiji počinje dvodnevno obeležavanje godišnjice “Oluje”. Tim povodom, bivši ministar Aleksandar Vulin izjavio je da je Srbija sva pitanja sa Hrvatskom rešila i da nijedno pravo nije osporeno u Srbiji ni za jednog državljanina bivše Jugoslavije.

Reč je o notornoj neistini. Ne samo da nijedan državljanin drugih država bivše Jugoslavije ne može da ostvari prava u Srbiji, već su prava o kojima govori bivši ministar uskraćena i za oko 90 odsto građana Srbije. Naime, danas nijedna žrtva “Oluje” nema priznat status civilne žrtve rata u Srbiji, pa zato ne može ni da ostvari prateća imovinska i druga ljudska prava.

Aleksandar Vučić, Busije, 4. avgust 2016.

Na centralnoj državnoj manifestaciji održanoj u Busijama nadomak Beograda, Aleksandar Vučić je uputio izvinjenje Srbima izbeglim iz Hrvatske. Ostalo je otvoreno pitanje zbog čega se izvinjava. Da li je izvinjenje upućeno ljudima iz izbegličkih kolona kojima u avgustu 1995. godine nije bilo dozvoljeno da uđu u Beograd ili upravo onima kojima je pravo na status civilnih žrtava rata uskraćeno?

Malo je verovatno da je izvinjenje upućeno hiljadama muškaraca izbeglim iz Hrvatske koje su pripadnici MUP-a Srbije u leto 1995. hapsili i izručivali Vojsci Republike Srpske Krajine ili Arkanovim “Tigrovima”, nakon čega su bili upućivani u prve borbene redove.

Prisilno mobilisanim muškarcima i njihovim porodicama političari u Srbiji se nisu nikada izvinili. Žrtvama teško da može predstavljati satisfakciju Vučićevo “izvinjenje”, jer ono to zapravo i nije, ako se istovremeno izbegava priznanje povreda prava koje su se dogodile.

Petak, 5. avgust

U Srbiji je parastosom i svečanom akademijom nastavljeno obeležavanje 21. godišnjice “Oluje”. U Hrvatskoj se godišnjica takođe obeležava, ali u formi Dana pobede i domovinske zahvalnosti.

Sećanje na žrtve “Oluje” u Beogradu

Nekoliko dana ranije, Inicijativa mladih za ljudska prava Hrvatske pokrenula je peticiju izvinjenja žrtvama zbog zločina tokom i nakon “Oluje”. Hrvatski časnički zbor Grada Splita najavio je pokretanje krivične prijave protiv autora peticije zbog “širenja lažnih i uznemirujućih vesti”.

“Antiratni protest povodom slavljenja ratne pobede” organizacija civilnog društva zabranjen je u Zagrebu, a bez reakcije državnih organa ostao je poziv nevladine organizacije Documenta Vladi i predsednici Hrvatske da nakon Dana pobede održe i komemoraciju civilnim žrtvama “Oluje”.

Verovatno da odnos prema “Oluji” najjasnije prikazuje nepomirljivu razliku između dva državna narativa o jednom istom događaju. Nesumnjivo je da će biti potrebno mnogo dobro volje i iskrenih gestova da bi se percepcije srpskog i hrvatskog društva na zajedničku prošlost približile.

Tome bi svakako doprineo i veći broj sudskih procesa za zločine počinjene za vreme i nakon “Oluje”, kao i precizni podaci o popisu žrtava rata u Hrvatskoj, na čemu Documenta iz Zagreba i Fond za humanitarno pravo iz Beograda uveliko rade.