04.08.2016.

Izbegličko naselje dve decenije nakon ‘Oluje’: Čekajući kanalizaciju

Pamtimo svoju patnju, ali želimo da nam danas država omogući normalan život u Srbiji, kažu neki od meštana Busija, prigradskog naselja nadomak Zemuna, gde će u četvrtak biti održana državna manifestacija Dan sećanja na žrtve i prognane u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“.

Sasvim je jasno zbog čega je tehnički premijer Aleksandar Vučić odabrao i objavio da će baš u tom mestu biti obeležena godišnjica ovog događaja.

U ovom najvećem izbegličkom naselju u Srbiji, udaljenom 40-ak minuta vožnje od centra Beograda, živi više od 5.000 ljudi koji su 1995. pobegli iz Hrvatske i BiH.

Za ljude koji u centru Busija sede na gajbicama i pored puta prodaju povrće i voće, ovo mesto je pijaca. Improvizovana baš kao i samo naselje izniklo nakon izbegličkog egzodusa, između 1995. i 1997. godine. Voće i povrće, koje je sama uzgojila, tu prodaje i Marija. Iz Kistanja u Hrvatskoj izbegla je 1995, a u Busijama živi 14 godina.

Marija

Marija

„Kad smo izbegli živeli smo kod Subotice u Novom Žedniku, onda smo ovde neki plac kupili i ozidali 60 kvadrata. Nemamo mi tu mnogo, nemamo baš ni pravi krov, pod jednu vodu i tako“, priča nam.

Na pitanje da li će doći na manifestaciju koju organizuje Vlada Srbije u njenom mestu Marija odgovara potvrdno.

„Svi moji su obećali da će doći – ćerke, sva deca i unučadi... Svi ćemo da dođemo, kako da ne, kad nam je već tu kod kuće. To nam mnogo znači. Sećamo se tih tužnih i bolnih dana. Baš je strašno i potreseni smo zbog toga.“

Nešto dalje u lokalnoj mesari pozdravlja nas Nikola Kužet, koji je pre 21 godine izbegao iz Benkovca, gde je kao vojnik učestvovao u ratu.

„To obeležavanje je za nas malo jači čin... Da se zna da smo bar živi, ako ništa drugo“, kaže ovaj radnik u mesari.

Pre nego što će se naše dvoje sagovornika doseliti ovde, Busije su bile imanje Poljoprivrednog kombinata „Napredak“.

Lokalnu vlast u opštini Zemun je te 1997. držala Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja, partija koja je imala svoje paravojne formacije na ratištima u Hrvatskoj i Bosni. Zemljište je prodavano izbeglima uglavnom tokom akcije “Oluja”. Prema pisanju nedeljnika “Vreme”, osim placeva, nisu dobili ništa: ni infrastrukturu, ni dobru kanalizaciju, ni struju, ni puteve.

Nikola Kužet seća se tih dana: „Mi smo kupovali te placeve, imali smo neku privilegiju, kupili smo te placeve po nekoj nižoj cijeni.“

Boro Štrbac, bivši autoprevoznik koji u Busijama živi od 1997. godine, kaže da su se tada meštani više snalazili sami.

„Moji su došli 1995. godine u ’Oluji’. Prihvatio sam ih, dao im sve što sam mogao. Ne mogu da kažem da je bila velika pomoć društva koliko sam ja učestvovao u tome i koliko smo zajednički radili i gradili“, kaže Štrbac.

U međuvremenu, infrastrukturno se malo toga menjalo, pa je izgledalo da su meštani Busija godinama bili gotovo zaboravljeni kod lokalnih i državnih vlasti. Asfalt je u to naselje, koje zvanično deo grada Beograda, stigao tek 2005. godine, a nešto kasnije i gradski autobus.

Ovih dana, pred najavljenu ceremoniju u Busijama, te dolazak između ostalih i mandatara Vučića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, uređenje naselja je dobilo na zamahu. Na licu mesta zatičemo teške mašine “Beograd puta” koje popravljaju prilazne puteve do bine koja se podiže zarad događaja u organizaciji Vlade Srbije.

“Sad radimo ovde sporedne ulice i plato oko crkve”, kaže nam Dušan Dimitrijević, ispred preduzeća “Beograd put”. Sa njim razgovaramo na poljani na kojoj radnici postavljaju binu.

“Tu treba da naspemo jedan sloj da, u slučaju kiše, ljudi ne bi stajali na blatu.”

Na naše pitanje da li bi radili ovaj poduhvat da nije godišnjice “Oluje”, odgovara:

“Ulice verovatno da, a za ovo oko crkve ne znam, verovatno je urađeno povodom ove godišnjice.”

Dok mašine bruje u Busijama, a na relaciji između zvaničnog Beograda i Zagreba lete rafali teških reči, meštani ovog malog prigradskog mesta bore se sa svakodnevnim problemima.

Boro Štrbac