Rugala se šerpa loncu

Do medija u Srbiji pre su, čini se, stigle reakcije domaćih političara na poništavanje presude Branimiru Glavašu nego sama vest o tome. Kao da je verbalni plotun predstavnika vlasti već unapred bio pripremljen i samo se čekala odluka o Glavašu ili neki drugi zgodan povod.

Premijer Aleksandar Vučić pomenuo je više puta „srpsku krv“, naravno i srpske žrtve onako uopšteno, u izlaganju prošetao do Prvog i Drugog svetskog rata i nazad, očitao bukvicu susedima, a onda prešao na „mir i stabilnost u regionu“. Oproban recept u izlaganjima premijera na temu prošlosti – malo za domaću upotrebu (packe svima osim Srbima), malo za spoljnu (pomirenje, stabilnost, ne želimo da se svađamo).

Nadovezao se ministar spoljnih poslova Ivica Dačić koji je optužio Hrvatsku da je presudom otvorila „lov na Srbe“ i saopštio da je Zagrebu uručena protestna nota. Priliku da se oglasi u slučajevima poput ovoga nikad ne propušta ministar za rad i socijalna pitanja Aleksandar Vulin, koji je rekao da se u hrvatsku zvaničnu politiku i pravosuđe na velika vrata vratilo, ni manje ni više nego – „ustaštvo“.

Makar bilo osnova za kritiku poslednje presude u Glavaševom predmetu i celog hrvatskog pravosuđa (o tome nešto kasnije u tekstu), prvo da vidimo ko su kritičari, kakvo je njihovo pravosuđe.

Zvaničnici Republike Srbije se bune zbog činjenice da je presuda u Hrvatskoj poništena a postupak ponovljen. Od svih baš oni čije pravosuđe takoreći na dnevnoj bazi poništava presude i vraća ih na ponovljeno suđenje – poništava se šta se stigne, od presuda za saobraćajne prekršaje preko onih za navijačka ubistva i trgovinu drogom, zaključno sa ratnim zločinima.

Kad smo kod ratnih zločina, recimo da skoro nema važnijeg suđenja koje nakon prvostepene presude, u nekim slučajevima i žalbene, nije vraćeno na početak. Da nije tužno, smešno bi zvučao podatak da je u Srbiji do sada ukinuto i vraćeno na početak više od 50 odsto presuda za ratne zločine. A sve je prošlo bez reakcija predstavnika države, niko nije pominjao krv, žrtve, svetske ratove, ustaštvo ili, prikladnije, četništvo.

Hrvatskoj se spočitava što joj ratni zločinci slobodno šetaju – umesto da su u zatvoru, desi se i da su na visokim funkcijama. Glavaš je, na primer, politički faktor, saborski zastupnik i predsednik stranke koja se pitala kad se formirala vlada. To je zaista poražavajuće, ali imaju li Vučić, Dačić i Vulin pravo da tome prigovaraju?

Imali bi da i u njihovim skupštinskim i drugim klupama ne sede osuđeni ili potencijalni ratni zločinci. Primera radi, Nikola Šainović je nakon odsluženja osamnaestogodišnje zatvorske kazne na koju je osuđen zbog zločina nad kosovskim Albancima, po povratku iz Haga kooptiran u Glavni odbor Dačićeve stranke. Šainovićevog zatvorskog kolegu Vladimira Lazarevića ministar Vulin je dočekao na aerodromu i izrazio divljenje njegovom junaštvu, uprkos činjenici da je osuđen za najteže zločine protiv civila.

U Glavnom odboru Vučićeve stranke je bio ili još uvek jeste (sastav tog tela nije objavljen na partijskoj zvaničnoj stranici) bivši visoki policijski zvaničnik Goran Radosavljević Guri, za koga postoje snažne indicije koje ukazuju da je odgovoran za ubistvo braće Bitići. Na to ukazuju dokazi izvedeni na suđenju koje je rezultiralo oslobađajućom presudom dvojici optuženih (u državi čiji čelni ljudi zbog oslobađajućih presuda pridikuju drugima), a i sam tužilac za ratne zločine je svojevremeno rekao da je „Guri u fazi predistražnog postupka“. Tu je i Momir Stojanović, donedavni predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost i poslanik vladajuće Srpske napredne stranke za koga postoje dokazi da je krajem aprila 1999. godine naredio sprovođenje operacije Reka na Kosovu u kojoj je ubijeno najmanje 350 civila.

Dalje, na čelu Vojske Srbije je general Ljubiša Diković, koji je bio komandant 37. brigade u čijoj je zoni odgovornosti počinjen veliki broj zločina nad kosovskim Albancima 1999. godine. Narodni poslanik u srpskom parlamentu je Dikovićev kolega – komandant 549. brigade na Kosovu Božidar Delić – u čijoj zoni odgovornosti su takođe počinjeni najteži zločini na Kosovu, od nedavno je u skupštini i Momčilo Mandić, koji je u Sarajevu oslobođen odgovornosti za ratne zločine, ali se u haškim presudama pominje kao pripadnik udruženog zločinačkog poduhvata. Na kraju, Vojislav Šešelj je član skupštinskog Odbora za, obratite pažnju, kontrolu službi bezbednosti. Šešelj nije osuđen za ratne zločine, reći će jedni. Nije ni Glavaš pravosnažno, odgovoriće će drugi.

U Srbiji se, dakle, ratni zločinci dočekuju uz počasti, a oni za koje postoji sumnja da su u zločinima učestvovali postavljaju se na najviše funkcije. Državom slobodno šetaju hiljade počinilaca najtežih krivičnih dela tokom oružanih sukoba. Fond za humanitarno pravo je podneo nekoliko desetina krivičnih prijava i sačinio bazu nekažnjenih zločina, ali reakcije pravosudnih organa uglavnom nema. To je država koju vode kritičari presude Glavašu.

Čak i kad bi se zanemario nedostatak moralnog kredibiliteta, izjave srpskih zvaničnika o presudi Glavašu su isprazne i populističke, to je zapravo njihov najveći nedostatak. Nisu Vučić, Dačić i Vulin ni pokušali da kažu šta je konkretno sporno u vezi sa presudom, o pominjanju imena i sudbina žrtava da ne govorimo.

Da su se potrudili da upute smislenu kritiku, rekli bi da je Glavašev predmet (osim njega, sudi se još petorici) od početka pratila uspešna opstrukcija postupka, da se sa donošenjem presuda odugovlačilo i da se svedocima pretilo. Ali za takvu vrstu kritike potrebni su znanje i kredibilitet, pa su je uputili drugi – Inicijativa mladih za ljudska prava iz Hrvatske.

Zamislite, ima i onih koji se, za razliku od Vučića, Dačića i Vulina, interesuju za sudbinu Glavaševih žrtava, znaju čak i njihova imena, kontaktirali su rođake ubijenih i preneli njihovu rezignaciju. Srpskim zvaničnicima nije od značaja da znaju i upoznaju javnost o tome kako su Srbi mučeni u osiječkoj garaži, kako je Čedomir Vučković tamo ubijen, kako su Branko Lovrić, Alija Šabanović, Milutin Kutlić, Bogdan Počuča i Svetislav Vukajlović ubijeni na obali Drave, a pod kojim okolnostima je Radoslav Ratković preživeo streljanje.

Za naše zvaničnike, informacije o sudbini žrtava i toku procesa optuženim ubicama nisu od značaja. Čeka se samo ono „presuda Glavašu ukinuta“, pa da se potegne uvek pripravna teška verbalna artiljerija, ne samo da bi se optužili drugi, već i da bi se prikrila sopstvena (pravosudna) sramota.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik