TRANZICIONA PRAVDA U SRBIJI u periodu od 2013. do 2015. godine

Cilj izveštaja „Tranziciona pravda u Srbiji u periodu od 2013. do 2015. godine“ je da informiše domaću i međunarodnu javnost o napretku procesa uspostavljanja tranzicione pravde u Srbiji.

Višegodišnje praćenje napretka u uspostavljanju tranzicione pravde pokazuje da Srbija veoma sporo napreduje u primeni mehanizama tranzicione pravde u vezi sa kršenjima ljudskih prava tokom oružanih sukoba 1990-ih. Ključnu prepreku predstavlja nedostatak političke volje za sveobuhvatno, iskreno i institucionalizovano suočavanje sa nasleđem ratova iz 1990-ih. Nasuprot deklarativno iskazanoj posvećenosti predstavnika vlasti procesu pomirenja u regionu bivše Jugoslavije, konkretne mere za uspostavljanje tranzicione pravde uglavnom izostaju ili nemaju dovoljnu podršku političkih aktera. Retki primenjeni mehanizmi, poput suđenja za ratne zločine i potrage za nestalim osobama, rezultat su zahteva međunarodne zajednice a u praksi su pod snažnim uticajem političke vlasti i ideoloških opredeljenja njenih nosilaca. Stvarni odnos predstavnika političke elite na vlasti prema potrebi uspostavljanja pravde u odnosu na zločine iz 1990-ih možda se najbolje ilustruje javnom podrškom osuđenim ratnim zločincima i pojedincima za koje postoje ozbiljne indicije da su bili umešani u ratne zločine.

Suđenja za ratne zločine karakterišu brojni i sistemski problemi koji godinama unazad značajno ograničavaju uspostavljanje krivične pravde za zločine iz prošlosti. Ostvarivanje prava žrtava na materijalne reparacije otežano je brojnim zakonskim i institucionalnim preprekama i institucije Srbije nisu posvećene ispunjavanju obaveze pružanja reparacija žrtvama, u skladu sa međunarodnim standardima. U Srbiji i dalje živi veliki broj izbeglih i raseljenih lica. Na polju simboličkih reparacija preovlađuju etnički pristrasne komemoracije događaja iz 1990-ih, poricanje zločina i odsustvo napora za izgradnju i negovanje kulture sećanja na žrtve. Nosioci inicijativa i aktivnosti za utvrđivanje i javno iznošenje činjenica o kršenjima ljudskih prava su pretežno nevladine organizacije. Potraga za nestalim osobama sporo napreduje, usled nepostojanja adekvatnog zakonskog okvira i pasivnog odnosa nadležnih institucija. Arhive vojske i policije, koje sadrže građu relevantnu za utvrđivanje činjenica o oružanim sukobima tokom 1990-ih i lokacijama grobnih mesta, bile su nedostupne zainteresovanim pojedincima, nevladinim organizacijama i široj javnosti. Nisu sprovedene institucionalne reforme koje bi uključivale proveru ratne prošlosti kandidata za zaposlenje u bezbednosnim institucijama i civilnih funkcionera (vetting), niti su iz institucija uklonjeni pojedinci koji su bili umešani u kršenja ljudskih prava tokom oružanih sukoba (lustracija). Zvanični programi obrazovanja u neznatnoj meri sadrže teme iz oblasti tranzicione pravde, i to isključivo u okviru visokoškolskih ustanova.

Izveštaj „Tranziciona pravda u Srbiji u periodu od 2013. do 2015. godine“ preuzmite ovde.