Misterija o kojoj se sve zna

Punih 20 godina hrvatsko pravosuđe ne uspeva da reši misteriju ubistva šestoro srpskih staraca u selu Grubori, mada je, ako nigde drugo, pred Haškim tribunalom o tom događaju izvedeno toliko dokaza da bi ih i pravnik amater mogao posložiti u optužnicu koja bi mogla dovesti do osuđujuće presude.

Šta sa sigurnošću znamo da se dogodilo u selu Grubori u dolini Plavno nadomak Knina 25. avgusta 1995. godine? Znamo ko je ubijen, koja jedinica je učestvovala u akciji čišćenja terena, kojih policajci te jedinice su bili baš u Gruborima, ko im je bio nadređen i ko je prikrivao zločin. Tek toliko.

Ubijeno je šestoro Srba starosti od 40 do 90 godina – Marija Grubor, Milica Grubor, Miloš Grubor, Jovo Grubor, Jovo Damjana Grubor i Đuro Karanović. Ubili su ih pripadnici specijalne policijske jedinice ATJ Lučko koji su se tamo našli po naređenju komandanta specijalaca Mladena Markača u akciji čišćenja terena radi osiguranja prolaska Vlaka slobode kroz područje Plavnog, a kojim je trebalo da prođe hrvatski državni vrh.

U tom pogledu zločin u Gruborima sasvim je paradigmatičan primer zločina nad Srbima nakon operacije „Oluja“. Ući u selo i pobiti starce koji nisu hteli ili nisu mogli da se sklone pred naletom hrvatske vojske i policije bila je sasvim uobičajena stvar, takoreći stvar folklora. Ima nešto, međutim, što ubistvo u Gruborima razdvaja od drugih zločina počinjenih nakon Oluje.

Tamo su počinioci kao nikad pre i nikad posle uhvaćeni na delu. Predstavnici Ujedinjenih nacija u selo su stigli koji sat nakon zločina, sa čaurama razbacanim oko tela i zapaljenim kućama. Zabeležili su brojeve tablica policijskih vozila koja su zatekli u blizini, a mrtve ljude i kuće u plamenu snimili kamerom. Objašnjenje su tražili od generala Ivana Čermaka, izaslanika predsednika Franje Tuđmana na oslobođenom području.

Od tada počinje akcija prikrivanja zločina sa zapletom vrednim Le Kareovih romana. Čermak u intervjuu za UNTV objašnjava, a daje sličnu izjavu i Hrvatskoj televiziji sa sve spaljenim kućama u pozadini, da se u Gruborima odigrao „vatreni okršaj između specijalne policije i zaostalih četničkih grupa“. Međunarodne posmatrače je trebalo ubediti da su ubijeni starci i spaljene kuće bili kolateralna šteta tog sukoba. Čermak je tvrdio da je informacije o brobama dobio od najviših policijskih službenika.

Ali u prvobitnom izveštaju zapovednika specijalaca u akciji čišćenja Josipa Čelića od 25. avgusta 1995. ne spominju se nikakve borbe u dolini Plavnog. Zato je sutradan pozvan u stožer specijalne policije u Gračac gde su mu general Markač i njegov zamenik Željko Sačić rekli da je u Gruborima bilo okršaja sa srpskim „teroristima“. Radije verujući nadređenima nego podređenima i svojim očima i ušima (on nije bio u grupi koja je prošla kroz selo, ali je izjavio da nije čuo pucnjavu karakterističnu za borbeni okršaj), Ćelić je napisao novi izveštaj. I to tako što mu ga je Sačić izdiktirao: „Jedinica je na svom pravcu naišla na oržani otpor od cca 8-10 vojnika, pružali su otpor u selu Grubora“. Jedan od napadača je, kaže se dalje, ubijen, jedan uhapšen, a četvoro staraca je stradalo u unakrsnoj vatri, dok su „usled delovanja odbrambene ručne bombe“ spaljene tri staje, jedna kuća i sve u tom stilu.

Dalje, kada su specijalci vraćeni u bazu u Lučkom nadomak Zagreba, svim zapovednicima grupa na terenu (bilo ih je četvorica) i Čeliću kao vođi cele akcije čišćenja doline Plavnog naloženo je da napišu nove izveštaje sadržaja sličnog onom koji je Sačić izdiktirao Čeliću. Tako je kompletiran lažni dosije o navodnoj borbi u Gruborima koja je, kao, rezultirala slučajnim ubistvom civila.

Bez ambicije da predstavimo ceo rašomon iz Grubora, recimo samo još to da postoje i obilati dokazi o tome da je Sačić sprečio istragu temeljne policije o zločinu, zatim da je bilo ideja da se, ako se istraga i bude radila, pored leševa (makar je reč o starcima od 80 i 90 godina) stave puške da izgledaju kao vojnici.

Iz policijskih izveštaja i izjava svedoka pred Haškim tribunalom jasno je da su kroz Grubore 25. avgusta 1995. prošle dve od četiri grupe jedinice ATJ Lučko, one pod komandom Frane Drlje i Bože Krajine. Njih je hrvatski sud prošlog petka uspeo da po drugi put oslobodi krivice. Ranije je krivično delo za koje se teretio Sačić prekvalifikovano tako da se omogući zastara. Još ranije, pred Tribunalom u Hagu u žalbenom postupku oslobođen je Mladen Markač, što je u Hrvatskoj očito uzeto kao putokaz kako ne osuditi optužene pored obilja dokaza protiv njih.

Slučaj Grubori predstavlja veliku dvadesetogodišnju sramotu hrvatskog pravosuđa, svakako i Haškog tribunala. Još veća je sramota što od završetka Oluje imamo samo jednu pravosnažnu osuđujuću presudu (za ubistvo dvoje srpskih civila) za zločine počinjene za vreme i nakon operacije u kojoj su stotine Srba ubijene, a bar sto hiljada proterano.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Preuzeto sa portala Peščanik