Za decu ubijenu u izbegličkoj koloni još niko nije kažnjen

Dvadeset godina pošto su hrvatski avioni tokom operacije “Oluja” bombardovali kolonu srpskih izbeglica u blizini Bosanskog Petrovca u BiH, kada je poginulo devet osoba, među kojima četvoro dece, niko nije procesuiran za taj zločin.

Samo se sećam da sam uhvatio ovaj najlon, celofan [sa paklice cigareta] da ga otvorim. Čini mi se da sam primetio plamen neki i detonaciju, to mi je sve što se tiče kolone, posle više ne znam ništa”, priča za BIRN Jovica Piplica kako pamti napad hrvatskih snaga 7. avgusta 1995. godine.

Piplica se zajedno sa brojnim prijateljima i rođacima iz malog sela Donji Lapac na području Like u Hrvatskoj našao u jednoj od mnogih kolona izbeglica, koje su od napredovanja hrvatske vojske u operaciji “Oluja” bežale kolima, kamionima i traktorima.

Sa njim u kamionu bili su i njegov prijatelj Krstan Vuković i troje komšijske dece, koji su imali devet, 11 i 13 godina.

Posle eksplozije, Piplica se seća kako se probudio u bolnici u Bosanskom Petrovcu na zapadu Bosne i Hercegovine. Kasnije tog dana saznao je da su svi, koji su bili sa njim u kamionu, poginuli. Ukupno devet ljudi stradalo je kada je bomba iz hrvatskih aviona pala na 80 metara od kamiona.

Operacija “Oluja”, inače, je počela 4. avgusta 1995. u zoru, kada su hrvatske snage pokrenule ofanzivu kako bi povratile teritoriju samoproglašene Republike Srpske Krajine, koja je godinama držala 18 odsto hrvatske teritorije.

Dok su hrvatske snage napredovale, a pobunjenici proterani, oko 200,000 običnih srpskih građana iz straha je krenulo da beži iz Hrvatske, a mnogi su se uputili ka granci sa Bosnom i Hercegovinom.

Nakon što su Piplica i drugi meštani sela Donji Lapac prešli granicu, napala su ih dva hrvatska aviona u selu Kapljuh u blizini Bosanskog Petrovca.

Među decom u njegovom kamionu bili su i 11-godišnja Nevenka i devetogodišnji Žarko, deca njegovog prijatelja Spasa Rajića.

Rajić se seća kako su ga deca molila da idu sa Krstanom Vukovićem na njegovom velikom kamionu sa žutom ceradom.

“Meni kaže Krle [nadimak Krstana Vukovića] ‘ti nemaš poverenja u mene da oni idu sa mnom'”, kaže on.

“Ja mu kažem ‘Krle – gdje ti, tu i oni… I oni su otišli zajedno…I oni su zajedno otišli”, nastavlja on posle duže pauze, dok počinje da jeca.

Rajić je otišao drugim autom, što mu je, kako se kasnije ispostavilo, spasilo život.

Pošto je decu ostavio sa Vukovićem i pošto su se dogovorili da se sretnu u kafani u selu Bravsko, Rajić je nastavio put sa svojom suprugom. Kaže da su već bili u kafani kada su videli avion koji će nekoliko minuta kasnije ubiti njegovu decu.

Međutim, tek je kasnije 7. avgusta saznao da su Nevenka i Žarko poginuli u bombardovanju. “Ja nisam verovao nikome ništa, bio sam ubeđen da to nije to”, kaže on.

Porodice ujedinjene u bolu

Deca su sahranjena u Apatinu, malom gradu na granici Srbije sa Hrvatskom, gde porodice Rajić i Piplica žive od kad su izbegli 1995. godine.

Jovanka Vuković, supruga Krstana Vukovića, vozača kamiona koji je izgubio život u bombardovanju, takođe živi u Apatinu. Tri porodice se od tada drže zajedno, a povezuje ih ista tragedija.

Jovanka je osim supruga izgubila i 13-godišnjeg sina Darka, koji je bio treće dete na Krstanovom kamionu.

Darko zapravo nije trebalo da ode iz Donjeg Lapca na tom kamionu, već da umesto toga ide sa bakom. Međutim, on je insistirao na tome da ide sa ocem.

“Mama moja mu kaže ‘Nemoj sine ići, ostani tu sa bakom’, ali veli posle ‘Kako ja da mu branim da ide ocu?'”, priča Jovanka kroz suze.

Jovanka, koja je tada imala 35 godina, videla je na televiziji da je napadnuta izbeglička kolona, a kasnije da su poginulu njen suprug i sin.

Njihovi ostaci sakupljeni su u plastičnu vreću i sahranjeni na groblju u selu Han Kola, u blizini Banjaluke.

Od tada je prošlo 20 godina, ali nju i dalje to progoni.

“Ja moram ostati prisebna, život ide dalje. Svaki put neko zove, sa sviju strana da se daju izjave, ali ništa se ne dešava, ništa se ne završava”, priča ona ogorčeno.

“Bol neće prestati”

Tokom proteklih 20 godina, porodice žrtava su, kako kažu, dale nekoliko izjava različitim tužilaštvima u vezi sa ubistvom članova njihove porodice, uključujući Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji i BiH.
Piplica je dao izjavu istražiteljima Haškog tribunala, ali bombardovanje nije bilo obuhvaćeno optužnicom za ratne zločine počinjene za vreme operacije “Oluja” – u slučaju protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka, koji su oslobođeni optužbi.Tokom proteklih 20 godina, porodice žrtava su, kako kažu, dale nekoliko izjava različitim tužilaštvima u vezi sa ubistvom članova njihove porodice, uključujući Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji i BiH.
Niko nije procesuiran, a kamoli osuđen, a porodice i dalje nemaju ideju ko je na kraju odgovoran. “Pomoglo bi nam da se zna ko je kriv”, kaže Jovanka Vuković.

Krive i srpske vlasti zbog toga što im nisu pomogli nakon što su pre 20 godina izbegli pred operacijom “Oluja”.

“Ništa, ništa – ništa nam dali nisu”, kaže Rajić ljutito.

I Rajić i Vuković s vremena na vreme idu u Hrvatsku. Piplica kaže da se nije vraćao, pošto je otišao 7. avgusta 1995, kao i da nema nameru da se vraća.

Niko od njih nije dobio nikakvu nadoknadu, bilo zbog gubitka svojih najmilijih ili imovine koju su ostavili za sobom.

Rajić kaže da ni ne brine mnogo za imovinu.

“Nas srce boli, neće prestati, samo nam je sve teže i gore svakim danom, posebno oko 7. avgusta”, kaže on.

Ivana Nikolić, Sven Milekić, Selma Učanbarlić – BIRN