Vučićev lični otklon od prošlosti

„Majke Srebrenice” su neočekivano lepo dočekale premijera Srbije 11. jula 2015. godine u Potočarima – zagrlile ga i na odelo mu prikačile cvet Srebrenice, koji ne dele širokih ruku. „Ovo nije bio napad na Vučića, već na nas, na naše dostojanstvo”, rekla je uvažena Munira Subašić, pre nego što se premijer vratio u Srbiju nakon verbalnog i fizičkog napada tokom komemoracije i dženaze 136 žrtava.

I Ćamil Duraković, predsednik Odbora za komemoraciju, poneo se u istom tonu. Reagovanje bošnjačkog člana Predsedništva BiH, Bakira Izetbegovića, da je „osramoćen dešavanjima u Potočarima”, kao i izvinjenje Predsedništva, koje nikad brže nije izdalo neko zajedničko saopštenje, bez rezervi je.

Premijer Vučić je reagovao kako najviše doprinosi smirivanju nastale situacije, ali i sa velikim uvažavanjem žrtava. Zahvalio se „Majkama Srebrenice” pre nego što su one stigle da osude događaj, što je otkrilo koliko su ga očarale toplim dočekom. Otvorio im je vrata Srbije kao niko pre njega iz političkog vrha Srbije.

Međutim, sve što je prethodilo komemoraciji u Potočarima, a u vezi sa britanskom rezolucijom, jasno je ukazivalo da je Srbija izabrala najlošiji put do Srebrenice. Ceo politički vrh Srbije je bio saglasan da je britanska rezolucija štetna, neprihvatljiva i protiv pomirenja, pre svega, zato što se pominje genocid u Srebrenici i osuđuje svako poricanje genocida, umesto da se osude svi zločini. Pažljivije čitanje izjava političara, uključujući i opozicione lidere, otkriva da srpski politički narativ o pomirenju polazi od priznavanja srpskih žrtava kao uslova priznavanja drugih žrtava. Taj narativ temelji se na stavu svih posleratnih vlada Srbije da je ona nadležna da sudi za ratne zločine nezavisno od državljanstva počinioca i teritorije, da tumači uzroke ratova, da kormilari saradnjom u regionu i da određuje mehanizme i uslove pomirenja. Iako je bilans takvog pristupa na štetu Srbije, srpski političari i državne institucije ne odustaju od ponavljanja grešaka i „velikosrpskih snova”. Zahtev za izručenje Nasera Orića, državljanina BiH, bio je čist autogol, kao i sramoćenje srpskog tužioca pred britanskim sudom povodom zahteva za izručenje Ejupa Ganića. U dvonedeljnoj halabuci oko britanske rezolucije dominirali su nepristojnost i neznanje političara Srbije. Nijedan nije pokušao, verovatno ni znao, da objasni zašto je rezolucija „apsolutno antisrpska”, bilo je dovoljno to što je to rekao ruski ministar diplomatije Sergej Lavrov.

Odbacivanje britanske rezolucije, u stvari pravne odluke i presuđene činjenice da je u Srebrenici izvršen genocid, učinilo je izlišnim učešće premijera Vučića u komemoraciji u Srebrenici. Nije bilo hitno da ide ove godine, mada je pritisaka sa svih strana bilo da ode što pre. Tamo je organizovana teška provokacija, koju je on politički pametno i ljudski toplo okrenuo u svoju korist. Da je uspeo da se ljudski pokaže najbolje svedoče reči predstavnica „Majki Srebrenice”. To je dobro koje smo svi osetili i sa olakšanjem primili. To je Vučićev lični otklon od prošlosti.

Šta je sa Srbijom? To što je 11. jula 2015. godine, i pored zabrane skupova, plato pred Skupštinom Srbije bio prekriven fotografijama srpskih žrtava u ratu na Kosovu teška je zloupotreba srpskih žrtava. Policija je zabranila građansku akciju „Sedam hiljada”, odavanje počasti žrtvama genocida, ali je doprinela da Srbija 11. jula poruči da su životi srpskih žrtava vredniji od žrtava genocida. To nije put pomirenja i protivno je interesima pristojne države. U tome nema dobroga.

Koordinatorka projekta REKOM
Nataša Kandić
objavljeno: 15.07.2015.