Srbija i dalje štiti ratne zločince

Tokom 1990-ih godina, SAD su predvodile NATO u dve kampanje vazdušnih udara kako bi sprečile dalje ratne zločine Srbije na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. Aktuelni premijer Aleksandar Vučić davao je elan tadašnjoj kriminalnoj politici Srbije. Premijerova prva zvanična poseta Vašingtonu, zakazana za sledeću nedelju, ne bi smela da zaobiđe njegovo neangažovanje na rasvetljavanju ratnih zločina.

„Ako ubijete jednog Srbina, mi ćemo ubiti sto Muslimana.“

Ta vrsta razmetljive retorike – koja se mogla čuti svega par dana nakon što je 8.000 muškaraca i dečaka pobijeno u Srebrenici – lansirala je Vučićevu političku karijeru. Imao je samo 28 godina kada je postao ministar za informisanje u režimu Slobodana Miloševića, u jeku kampanje etničkog čišćenja na Kosovu. Tim ekstremističkim kursom je nastavio da se kreće čitavu sledeću deceniju.

2008. godine Vučić počinje da se predstavlja kao potpuno novi čovek. Raskida sa ultra-nacionalističkim političarima i javno proklamuje jedan prilično jednoobrazan cilj – priključivanje Evropskoj uniji. Od tada predvodi bolne ekonomske reforme i borbu protiv korupcije, koje bolje odražavaju njegovu novu, umereniju retoriku.

U međuvremenu je izrazio iskreno kajanje zbog zagovaranja ratnih zločina u prošlosti. Srebrenicu je nazvao „užasnim zločinom“ kojeg bi Srbi trebalo „da se stide“. Podržao je i određene napore na regionalnom pomirenju i utvrđivanju istine kroz Inicijativu za REKOM.

Međutim, kada je reč o utvrđivanju odgovornosti za ratne zločine, dela premijera Vučića ne prate njegove reči. Žrtve i njihove porodice očekuju više.

Fond za humanitarno pravo, Human Rights Watch, Amnesty International i Evropska komisija već godinama naglašavaju da u Srbiji visokorangirani osumnjičeni praktično uživaju imunitet. U tom pogledu, premijer Vučić nije ni pasivan, ni nemoćan, u vezi sa čim se ističu bar dva upadljiva primera.

Kada je Fond za humanitarno pravo optužio aktuelnog načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubišu Dikovića da je umešan u ratne zločine na Kosovu, Vučić je odmah krenuo u kontranapad, čak i pre nego što je pročitao sâm izveštaj, optužujući nevladine organizacije da „pokušavaju da uruše vojsku i zemlju“. Diković se smatra odgovornim za masakre civila u kosovskim selima tokom aprila i maja 1999. godine, kada je komandovao 37. motorizovanom brigadom VJ.

Slučaj Diković bi trebalo da zabrine SAD zbog njihove bliske saradnje i podrške koju pružaju Vojsci Srbije. Obzirom na prirodu iznetih navoda, svaka dalja pomoć bi verovatno predstavljala kršenje Leahy-jevog amandmana, koji zabranjuje pružanje vojne pomoći svim stranim vojnim i bezbednosnim jedinicama koje nekažnjeno krše ljudska prava. SAD godišnje daju oko tri miliona dolara direktne pomoći Vojsci Srbije.

Premijer Vučić takođe štiti glavnog osumnjičenog za ratni zločin i ubistvo tri američka državljanina –braće Yllija, Agrona i Mehmeta Bytiqyja, koje su srpske snage kidnapovale, ubile i bacile u masovnu grobnicu jula 1999. godine. Dokazi ukazuju da je taj zločin bio naređen sa najviših nivoa tadašnje SR Jugoslavije, i da je izvršen preko Gorana „Gurija“ Radosavljevića.

Radosavljević je danas član Izvršnog odbora Vučićeve Napredne stranke, i njih dvojica se u javnosti često mogu videti kako zajedno proslavljaju jubileje SNS.

Srpski organi nikada nisu sproveli adekvatnu istragu – niti u slučaju Diković, niti u slučaju Radosavljević. Njihov istaknut položaj pruža im bezbedno okruženje iz kojeg mogu da ometaju napredak bilo kakvih istraga. Na primer, određeni diplomatski dopisi koji su procureli u javnost, otkrili su nam da srpski tužioci sumnjaju da Radosavljević zastrašuje svedoke i utiče na tok predmeta Bytyqi.

Sa druge strane, Vlada Srbije je uradila malo toga kako bi stvorila bezbedno okruženje za svedoke. Policijske jedinice i jedinice za zaštitu su prepune ratnih veterana, koji često prete i zastrašuju upravo svedoke koje su dužni da štite i brane.

Vučić možda jeste reformisan, ali nije dovoljno reformisan. Imajući u vidu da je tokom više od pola svoje karijere zagovarao i opravdavao ratne zločine, on snosi i posebnu odgovornost za uklanjanje njihovih posledica. Kao premijer, on nikako ne bi smeo da pruža utočište pojedincima poput Ljubiše Dikovića i Gorana Radosavljevića, koji se dovode u jasnu vezu sa masovnim zločinima. Zvaničnici SAD ne treba da izbegavaju ovo pitanje.

Sandra Orlović je izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo. Kontakt: @SandraOrlovic

Praveen Madhiraju radi kao pro bono savetnik za BytiqyBrothers.org. Kontakt: @BytyqiBrothers