Hrtkovački sindrom – Zločin bez kazne

Šestog maja (Srpska pravoslavna crkva po julijanskom kalendaru slavi Đurđevdan) navršiće se 23 godine od kada je u Hrtkovcima na zboru građana u prisustvu samozvanog vojvode dr Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke «ozvaničeno» proterivanje građana nesrpske nacionalnosti iz višenacionalne Vojvodine.

Toga dana je pročitan spisak 17 «nepodobnih» građana hrvatske nacionalnosti, koji su pod pretnjama pojedinih izbeglica ubrzo morali da se isele, a 20 porodica hrvatske nacionalnosti nasilno je izbačeno iz svojih domova. Pretilo se telefonom: «Ustašo, seli se ili biraj dijete koje ti je draže!» Meštani, starosedeoci nalazili su zaklanog psa sa porukom: «Seli se, šta čekaš?», nož zaboden u vrata sa sličnom porukom, inscenirane su tuče mladića koji su došli i onih koji su rođeni u Hrtkovcima…

Hrtkovčani su se selili, ostavljali svoje komšije i prijatelje, grobove, kuće, menjali za druge u Hrvatskoj. Među prvima su se iselili najugledniji građani: lekar, učitelji, profesori… Meštanin Mijat Štefanac (Hrvat) pronađen je mrtav u ataru između Hrtkovaca i Nikinaca. Maltretiran je župnik… Progon Hrtkovčana, meštana nesrpske nacionalnosti se nastavljao. Mesna vlast na čelu sa Ostojom Sibinčićem (preminuo krajem 2008. godine) promenila je naziv sela u «Srbislavci», a on je sa istomišljenikom Trivom Ivkovićem zamenio tablu na ulasku u selo, koju je policija sutradan uklonila. Od tada su Hrtkovci dugo bili «bezimeni». Te dane Hrtkovčani su doživljavali kao pakao na zemlji.

Hrtkovci su zabeleženi kao sinonim proterivanja Hrvata iz Srema, ali to je prethodno učinjeno i u drugim sremskim mestima: Slankamenu, Golubincima… Danas se u ovim sremskim selima nalaze neki drugi ljudi koje su, takođe nevolja i nacionalističko ludilo i isključivost proterali iz svojih kuća. Jedno vreme je u crkvi u Kukujevcima, koja je jedna od najvećih i najlepših katoličkih crkava u Vojvodini, radila privatna stolarska radionica vlasnika jednog pridošlice iz Hrvatske.

U Sremu i delu Bačke (jugozapadni deo) ubijeno je i nestalo 25 građana hrvatske nacionalnosti.

Ostoja Sibinčić tih dana je govorio: «Svi Hrvati koji su napustili Hrtkovce, pardon Srbislavce, nisu imali patriotskih osećanja. Imali smo spiskove onih koji treba da odu, a otišli su nekažnjeni. Domaći Srbi takođe nisu patriote. Oni se opiru i sa hladnoćom gledaju na izbeglice. Oni su se asimilirali sa Hrvatima. Kakvi su to onda Srbi?» Sibinčić je inače na TV Studio B patentirao floskulu: «Izbeglice su kvalitetniji Srbi od domaćih».

Za proterivanje nesrpskog stanovništva iz Vojvodine niko nije odgovarao! Reformisano pravosuđe i dalje ćuti. Država bi morala da osudi proterivanje i izvini se vojvođanskim Hrvatima!

Nadajmo se da se više nikad neće ponoviti da ljudi, samo zato što su druge nacije i vere, budu primorani da se sele iz mesta koje su odabrali za svoj zavičaj. Nacionalističko zlo i isključivost za vreme režima koji je bio na vlasti do 2000. godine naneli su nam mnoge nevolje. Na ovim prostorima – u “zemlji koja nije bila u ratu” – pucalo se, pretilo, ratovalo, ubijalo… Nasilno je promenjena struktura stanovništva. Mnoga vojvođanska mesta više nisu ista, kao pre ustoličenja Slobodana Miloševića na vlast u Srbiji i delovanja memorandumske Srbije. Nema više starih komšija. Mnogima je jedini greh bio to što nisu bili “Srbi” i “pravoslavci”, i što su imali lepe kuće i stanove. Na njihovim mestima i u njihovim kućama su sad neki drugi ljudi, koji su takođe morali da “sklone” glave iz svog zavičaja iz sličnih nacionalističkih poriva. Ta mesta u Sremu odavno već nisu sa većinskim hrvatskim stanovništvom. Vojvođanski Hrvati bili su nedužna žrtva besmislene agresije i rata.

Podsećanje na ovaj šesti maj u Hrtkovcima, a svako mesto “ima neki svoj dan”, podsećanje je na odgovornost prethodnog režima. Potpirivani su nacionalna netrpeljivost i mržnja i vladalo je pravo ludilo. Bio je to svojevrstan pakao na zemlji! Ljudi u čijem je prisustvu to rađeno, nagrađivani su mestom potpredsednika vlade i drugim visokim funkcijama. “Pravna” država Srbija nije štitila svoje građanke i građane (pripadnike druge nacije i vere), nemo su posmatrane nevolje i nadaće ljudi, koji su pod pritiskom i pretnjama bežali glavom bez obzira. Ali, nije bilo samo nemih posmatrača, bilo je i onih koji su digli svoj glas protiv zla koje nas je zadesilo. Nažalost, bili su usamljeni, bez zaštite države!

Danas, dvadeset i tri godine nakon svih tih događanja, moramo se upitati kakav je bio učinak onih koji su vladali našim sudbinama. Na svu sreću sve je završeno, ali ostaju traume, izgubljeni rođaci, prijatelji i komšije. Ostaje i opomena da se to nikome više nikada ne ponovi.

Na ovu godišnjicu „Hrtkovačkog sindroma”, dosta toga se promenilo, ali inspiratori zla i njihovi izvršioci, kao i organizatori “humanog” preseljenja naroda nisu kažnjeni. U Srbiji se pred domaćim „reformisanim“ pravosuđem ne vodi ni jedan proces protiv onih koji su proterivali neistomišljenike, i to samo zato što su druge vere i nacije. Podsećam da akt proterivanja zbog druge vere i nacije nikad ne zastareva. Godišnjica ove tragedije je prilika da se upitamo da li smo danas zreliji i odgovorniji kao društvo? Zašto se država Srbija nikada nije izvinila svojim bivšim državljanima koji su spašavajući život pobegli iz nje, kao i onim vojvođanskim Hrvatima koji su ostali ovde, a nikad neće zaboraviti muke i patnje koje su pretrpeli zbog nacionalističkog ludila? Srbija treba da stvori uslove za povratak svojih bivših građana hrvatske nacionalnosti i da ih pozove, ako žele da se vrate.

Ne možemo biti zadovoljni činjenicom da se postupak vodi samo protiv jednog čoveka pred Haškim tribunalom, a u Srbiji se postupci ne vode, kao da se ništa nije dešavalo pre dvadeset godina. Srbija se sprema za pridruživanje evropskom društvu i mora se suočiti sa svim aspektima svoje ružne prošlosti. Jedan od njih je i proterivanje ljudi zbog različitog mišljenja, nacije ili vere. Zato je neophodnoda republički parlament deklaracijom osudi proterivanje nesrpskog stanovništva iz Vojvodine i izvini se svim građankama i građanima koji su pretrpeli torturu. To Evropa za sada ne traži od nas, ali to treba učiniti zbog nas samih. Ovo suočavanje je neophodno zbog nas samih, građanki i građana Srbije, iproglasiti dan sećanja na te ružne događaje.

Autor: Đorđe Subotić