Predstavljen Model zakona o pravima civilnih žrtava rata

Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS) i Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavili su 17. aprila u Medija centru Model zakona o pravima civilnih žrtava povreda ljudskih prava u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima u periodu od 1991. do 2001. godine (Model zakona). Predstavljanju Modela zakona prisustvovali su predstavnici udruženja žrtava i članova porodica žrtava, nevladinih organizacija, medija, Delegacije EU u Srbiji, ambasada i međunarodnih organizacija, Kancelarije za ljudska i manjinska prava, Tužilaštva za ratne zločine i Demokratske stranke.

Otvarajući konferenciju za javnost, izvršna direktorka FHP-a Sandra Orlović naglasila je da se Model zakona bavi žrtvama kršenja ljudskih prava tokom 1990-ih koje danas žive u Srbiji. Njihov današnji status, kao i odnos institucija prema njima, poražavajući su i nespojivi sa državom koja stremi izgradnji vladavine prava i kulture ljudskih prava. Država ne pokazuje solidarnost sa njima, ne zna broj žrtava, njihove potrebe i prava koja im u skladu sa međunarodnim standardima pripadaju. Manifestacija ovakvog odnosa institucija prema civilnim žrtvama je Zakon o pravima civilnih invalida rata, na snazi od 1996. godine. Ovaj Zakon propisuje uslove za sticanje statusa civilne žrtve rata, i vrhunski je primer ozakonjene diskriminacije. Pravni režim koji je Zakon uveo doveo je do toga da je tek oko 10% žrtava koje žive u Srbiji danas u poziciji da ostvari određeni vid podrške države. Među njima nisu porodice nestalih, žrtve seksualnog nasilja, žrtve stradale od pripadnika snaga bezbednosti Srbije, žrtve stradale na teritoriji drugih država i druge kategorije žrtava. Primedbe na aktuelni Zakon poznate su institucijama Srbije, i pored FHP-a upućivale su ih i relevantne međunarodne organizacije i institucije. Krajem 2014. godine Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja (Ministarstvo) iniciralo je usvajanje novog zakona, i to bez prethodne konsultacije sa udruženjima žrtava i specijalizovanim nevladinim organizacijama. Predloženi zakon ne unapređuje položaj civilnih žrtava, pa je FHP Ministarstvu uputio primedbe na tekst zakona i zahtev da se on povuče iz procedure i pristupi pisanju novog zakonskog rešenja. Orlović je zaključila pozivanjem na dijalog o promeni odnosa prema žrtvama, uz Model zakona kao predlog pravičnog obeštećenja i priznanja svih civilnih žrtava.

Direktorka za pravna pitanja FHP-a Milica Kostić predstavila je međunarodni okvir zaštite prava žrtava na reparacije, postupanje Srbije u odnosu na međunarodne obaveze i praksu drugih post-konfliktnih država. Ona je istakla da brojne međunarodne konvencije – poput Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, Konvencije protiv mučenja, Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i Konvencije protiv prisilnih nestanaka – koje je i Srbija ratifikovala predviđaju obavezu pružanja reparacija žrtvama kršenja prava koja su ovim konvencijama garantovana. Jedan od značajnih dokumenata u toj oblasti je Rezolucija Ujedinjenih nacija iz 2006. godine pod nazivom Osnovna načela i smernice u vezi sa pravom na pravni lek i reparacije za žrtve teških kršenja međunarodnog prava ljudskih prava i ozbiljnih kršenja međunarodnog humanitarnog prava, koja propisuje šta su reparacije, ko su žrtve, koje su obaveze države i vrste reparacija. Dosadašnje postupanje Srbije u oblasti pružanja reparacija žrtvama bilo je kritikovano od strane nadzornih tela za implementaciju ovih konvencija, kao i od strane Evropske komisije i Evropskog parlamenta u okviru praćenja napretka Srbije u pridruživanju Evropskoj uniji.

U poređenju sa praksom zaštite prava žrtava na reparacije koja je na snazi u državama regiona i šire, Srbija zaostaje sa najlošijim zakonskim rešenjem. Kostić je apelovala na institucije Srbije da se u pronalaženju najboljeg rešenja zaštite prava žrtava na reparacije u Srbiji ugleda upravo na ove primere pozitivne prakse.

Član Upravnog odbora Centra za unapređivanje pravnih studija profesor Saša Gajin, podsetio je da pravni sistem u Srbiji nije adekvatno odgovorio na potrebu suočavanja sa nasilnim događajima u kontekstu oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, te da se ovim Modelom zakona upravo pokušava ispravljanje tog propusta. Gajin ukazuje na nekoliko važnih aspekata Modela zakona: prvo, on se vezuje za određeni vremenski period, i to period od 1991. do 2001. godine koji pokriva oružane sukobe i kršenja ljudskih prava počinjena u kontekstu oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji; drugo, njegova primena vremenski je oročena na šest godina, uz pretpostavku da će u tom periodu svi čija su prava bila povređena ostvariti prava koja im garantuje zakon; treće, korisnici zakona su svi oni kojima je povređeno bilo koje od osnovnih ljudskih prava, bez obzira na posledice te povrede; i na kraju, Model zakona zasniva se na načelima odgovornosti države, društvene solidarnosti i jednakog poštovanja svih civilnih žrtava.

Model zakona predviđa pravo na jednokratnu novčanu nadoknadu štete ili doživotnu mesečnu nadoknadu u određenom iznosu. Pored toga, ovo zakonsko rešenje predviđa i set drugih prava, među kojima su zdravstvena i socijalna zaštita, socijalno stanovanje, profesionalna rehabilitacija i prekvalifikacija, obrazovanje, besplatna pravna pomoć, besplatan javni prevoz i nadoknada troškova sahrane, ekshumacije i prenosa posmrtnih ostataka. Veoma važno pravo koje uvodi Model zakona je pravo na poštovanje statusa žrtve, uključujući i pravo na zaštitu od negiranja statusa žrtve koje bi se smatralo govorom mržnje i kao takvo i sankcionisalo.

Govoreći o ciljevima kojima su se autori Modela zakona rukovodili u izradi procedure ostvarivanja prava iz zakona, advokatica Tanja Drobnjak je rekla da su osnovne težnje bile da pravila postupka i pravila dokazivanja budu prilagođena potrebama žrtava i njihovom specifičnom položaju. Procedura treba da bude što jednostavnija, uz razumne i kratke rokove za postupanje državnih organa, a predviđena je i obuka onih državnih službenika koji su nadležni za sprovođenje zakona kako bi se izbegla retraumatizacija žrtava. Model zakona predviđa osnivanje posebne kancelarije koja bi bila nadležna za odlučivanje o zahtevu za ostvarivanje prava. Rad te kancelarije bi, poput samog zakona, bio vremenski oročen na šest godina i decentralizovan na područne jedinice u Nišu, Novom Sadu, Novom Pazaru, Beogradu i Kraljevu.

Model zakona podržala su i udruženja žrtava i članova porodica žrtava. Dragan Pjevač, predsednik Koordinacije srpskih udruženja nestalih, pozdravio je Model zakona, ukazujući da pravična nadoknada civilnim žrtvama predstavlja prioritet Srbije, više nego realno finansijsko opterećenje. Iz lične perspektive člana porodice žrtve i prisilno mobilisane izbeglice iz Hrvatske, naglasio je da je samo pravo na poštovanje statusa žrtve veoma važno. Gordana Đikanović iz Udruženja porodica stradalih na Kosovu i Metohiji takođe je u potpunosti podržala Model zakona. Ona je naglasila da članovi porodica civilnih žrtava već 15 godina bezuspešno pokušavaju da ubede institucije Srbije da zakonom regulišu status civilnih žrtava, budući da po važećem Zakonu o civilnim invalidima rata ne mogu da ostvare pravo na reparacije. Njihovi napori su međutim ostajali bez odgovora, i oni danas u ovom Modelu zakona vide mogućnost da unaprede svoj položaj i konačno budu prepoznati i priznati kao civilne žrtve rata.

Model zakona o pravima civilnih žrtava povreda ljudskih prava u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima u periodu od 1991. do 2001. godine preuzmite ovde.

[Show as slideshow]