Novinari Politike nemaju saosećanja za žrtve

Uporno ponavljanje sintagme „optužbe protiv Dikovića bez dokaza“, u tekstovima Bilbije, Apostolovskog i glavne urednice Politike nameću pitanje šta se događa sa tom novinom, ako nema nijedne reči saosećanja sa porodicama Rukolli, Deliu, Dobruna, Aruqi, Aliu, Zabeli, Hoti, Ahmeti, Buçinc, Nika, Morina i Demaku, koje su nakon 15 godina, umesto istine i pravde, dobile posmrtne ostatke svojih najbližih, koje su srpske snage ubile, a potom zazidale u kamenolomu Rudnica.

U nekoj drugoj Politici, glavni urednik bi se izvinio čitaocima zbog skandala koji je autor teze o „američkom desantu na Dikovića“, Aleksandar Apostolovski, napravio, pripisivanjem Kafkinog junaka Jozefa K. piscu Alberu Kamiju, i to sa pogrešno napisanim imenom. U ovoj Politici to se prećutalo, ali je zato Bilbija meni odbrusio što sam pogrešno napisala njegovo prezime, zbog čega se izvinjavam.

Politika, preko glasa glavne urednice, konstatuje da se Srbija vraća u devedesete, i to zaslugom, između ostalih, i BIRN-a koji „izostavlja važne činjenice koje mu se ne uklapaju u tezu“, FHP-a koji „optužuje bez dokaza“, ombudsmana koji „tvrdi da zakon brani ono što zakon ne brani“ i Stejt departmenta koji „daje za pravo“ takvim „nezavisnim centrima“. Tu je i nezaobilazni NATO koji je u Srbiji, zvanično i u medijima, viđen kao agresor, „armada“ protiv koje su „herojski“ ratovali generali Vojske SRJ.

Da pođem od ratovanja protiv NATO-a. Urednica Politike ne bi „da odmah skidamo komandanta koji je ratovao protiv NATO-a samo zato što je Nataša Kandić uprla prstom. Nije prvi na koga je uprla prstom bez ijednog dokaza… tražeći od Vojske da sama nađe dokaze protiv Dikovića“. Najpre, da li je Diković ratovao protiv NATO-a? NATO je srušio mostove, od njegovih bombi stradalo je 758 ljudi (Albanaca, Srba, Roma i Crnogoraca), ali 7.097 albanskih civila ubijeno je ili nestalo u napadima VJ/MUP Srbije na albanska sela. Komandant Diković ratovao je protiv albanskih seljaka, a ne protiv NATO-a, kako poručuje Politika. U zoni odgovornosti „heroja“ Dikovića ubijeno je preko 500 albanskih seljaka, za manje od šest meseci. Da li ja upirem prstom u njega, ili mrtvi ljudi i masovna grobnica Rudnica, u koju su zazidani ubijeni seljaci? Čija je to grobnica, ko je zazidao mrtve sa Kosova, ko je ubio seljake, ko je znao a ćutao 15 godina – na to bi neka druga Politika davno našla odgovor.

Politika tvrdi da „nema nijednog dokaza“ protiv Dikovića. Da su njeni novinari pročitali dosije „Diković“ ili dosije „Rudnica“ podsetili bi se da je Politika 12.12.2011. godine objavila biografiju generala Dikovića, navodeći da je od 1992. do 1996. godine bio komandant 16. graničnog bataljona VJ. Da su pristupili veb stranici Haškog tribunala ili FHP-a našli bi Redovni borbeni izveštaj str.pov. br. 11–14, s potpisom komandanta Dikovića, u kojem je zapisano da su pripadnici 37 mtbr do 15.00 časova 27.03.1999. godine došli na polje Vragodol [kota 692], koje preživeli Albanci navode kao mesto streljanja veće grupe civila.

Odlučujući dokaz o izvršenim ratnim zločinima u zoni odgovornosti komandanta Dikovića i prikrivanju tragova pojavljuje se 2014. godine. U tišini se na Kosovo vraćaju posmrtni ostaci, ekshumirani iz masovne grobnice Rudnica. Nadležni organi ćute o identitetu ljudi čija su tela 15 godina skrivana pod zemljom, u Srbiji. FHP ponovo, u skladu sa svojom misijom, a na temelju činjenica, pokušava da uznemiri vlast, javnost, i medije. Po drugi put, Politika je na strani komandanta koji je „ratovao protiv NATO-a“.

Politika često pominje moje „teške optužbe bez dokaza“ i u vezi sa predsednikom Srbije. Ne sporim da sam javno rekla da ima indicija da su u hrvatskom selu Antin počinjeni ratni zločini u koje je umešan Tomislav Nikolić. Nekadašnji potpredsednik Srpske radikalne stranke podneo je privatnu tužbu protiv mene za krivično delo klevete. Peti opštinski sud u Beogradu me je oglasio krivom. Saslušan je samo jedan svedok, i to čovek koji je meni, a potom i tužiocu Vladimiru Vukčeviću, tvrdio da je bio prisutan u Antinu kada je Tomislav Nikolić, nateran od dobrovoljaca da se pokaže, ušao u jednu hrvatsku kuću, a da se potom odatle čula pucnjava. Svedok se pred sudom pojavio u zatvorskom odelu i pod stražom, negirao je da me poznaje, i da se ikada sreo sa tužiocem Vukčevićem. Sud nije prihvatio moj predlog da se sasluša Beba Popović, koji je tvrdio da ima saznanja o događajima u Antinu, kao ni tužilac Vukčević, od koga je pomenuti svedok tražio relokaciju u drugu zemlju. Okružni sud je poništio presudu, a predmet vratio na ponovno suđenje. Slučaj je ubrzo potom zastareo. Da je suđenje bilo profesionalno organizovano i da je poštovan zakon, sigurna sam da Okružni sud presudu ne bi poništio. Nakon izbora za predsednika Srbije, Tomislav Nikolić nije se poneo osvetnički. Naprotiv, podržao je inicijativu za osnivanje Regionalne komisije koja će imenovati sve žrtve i ustanoviti činjenice o svim ratnim zločinima. U svim postjugoslovenskim zemljama, njegova podrška osnivanju REKOM-a prihvaćena je kao konkretni doprinos suočavanju s prošlošću.

I na kraju da zaključim, ko god je pratio konferenciju za novinare FHP-a povodom objavljivanja dosijea „Rudnica“, mogao se uveriti da autorka dosijea, direktorka FHP-a za pravna pitanja Milica Kostić, izvršna direktorka FHP-a Sandra Orlović i Nemanja Stjepanović, član Upravnog odbora FHP-a, vladaju svakim podatkom iznetim u dosijeu. Njima nije potrebno da ja kažem šta da istražuju, šta da napišu i javno kažu. Oni se rukovode činjenicama, čuvajući stečeni ugled i reputaciju FHP-a, u regionu i svetu, o čemu je govorio i Tomas Melija.

Nataša Kandić, osnivačica FHP-a

integralna verzija teksta

Politika, 13.02.2015.