Diskursi o suđenjima za ratne zločine u Srbiji
Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je 21. novembra 2014. godine analize Medijski diskursi o suđenjima za ratne zločine u Srbiji 2003-2013. i Politički diskursi o domaćim suđenjima za ratne zločine u Srbiji 2003-2013. Glavne nalaze predstavila je autorka analiza, dr Katarina Ristić, istraživačica na Univerzitetu u Lajpcigu. Pre toga, u svojoj uvodnoj reči izvršna direktorka FHP-a Sandra Orlović naglasila je da su u Srbiji medijski izveštaji retko predstavljali katarzični elemenat koji pokreće širi društveni dijalog o prošlosti, ali ni da same institucije ne doživljavaju suđenja kao mogući generator suočavanja sa prošlošću. Tako su suđenja za ratne zločine, jedini funkcionalni mehanizam tranzicione pravde u Srbiji, nemoćna da u punoj meri doprinesu suočavanju sa prošlošću u Srbiji.
Prema nalazima analize Politički diskursi o domaćim suđenjima za ratne zločine u Srbiji 2003-2013, prelomna tačka u odnosu institucija prema uspostavljanju krivične odgovornosti za počinjene ratne zločine dogodila se u vreme osnivanja institucija specijalizovanih za procesuiranje ratnih zločina. Tada se kao argument u prilog formiranja ovih institucija navodilo da su domaća suđenja alternativa suđenjima pred Haškim tribunalom, kao i da su institucije posvećene vladavini prava i povratku evropskim vrednostima. I dalje je, međutim, nedostajalo ukazivanje na sudski utvrđene činjenice koje mogu da doprinesu saznanju o događajima iz prošlosti. Pravda za žrtve se ni jednom nije pomenula u prilog formiranja ovih institucija. Politički javni govor o procesuiranju ratnih zločina nekoliko godina kasnije, naglašava i obavezu da se utvrdi odgovornost za zločine. Međutim, održava se etnička pristrasnost te se i dalje insistira na tome da su Srbi najveće žrtve prošlih ratova, i naglašava se individualizacija zločina a izbegava bilo kakav govor o institucionalnoj odgovornosti. Nacionalistička matrica javnog govora vraća se stupanjem na vlast koalicije oko Srpske napredne stranke
Analiza Medijski diskursi o suđenjima za ratne zločine u Srbiji 2003-2013. pokazala je da mediji etnički pristrasno izveštavaju o suđenjima za ratne zločine. Autorka to slikovito pokazuje na primeru izveštavanja o suđenju za zločin koji je počinjen od strane srpskih snaga nad Albancima u Suvoj Reci sa jedne strane, i kada je reč o navodima u vezi sa trgovinom ljudskim organima na Kosovu gde su u pitanju srpske žrtve, sa druge strane. Na primer, u vezi sa suđenjem za zločin u Suvoj Reci mediji su objavili ukupno 225 tekstova, dok je u vezi sa trgovinom organima na Kosovu samo tokom 2011. godine objavljeno preko 500 tekstova. Dalje, u poređenju sa ćutanjem javnosti o zločinu u Suvoj Reci, javnost je u vezi sa navodima o trgovini organima brujala i to je u jednom trenutku bio dominantan deo javnog govora političke, medijske i ekspertske zajednice. Analiza prepoznaje i da se u pojedinim medijima još uvek mogu pročitati analitički izveštaji o suđenjima, ali se i tada prednost daje glasu svedoka a ne žrtava
Na kraju, autorka je zaključila da je dugogodišnje bavljenje ratnim zločinima dovelo do zasićenja temom, ali i do uverenja da se sa suočavanjem sa prošlošću u Srbiji završilo. Iluzija o već odigranom suočavanju sa prošlošću meša se sa iluzijom o tome da Srbija nije učestvovala u ratovima, što stvara konfuziju i o samoj prošlosti ali i o potrebi i načinima suočavanja sa njom u sadašnjosti i budućnosti.
U diskusiji koja je usledila, novinar E-novina Bojan Tončić naveo je da su izveštaji sa suđenja za ratne zločine premešteni u crnu hroniku, i da ni sami mediji nisu shvatili svoju ulogu u suočavanju sa prošlošću. Pravni konsultant Ivan Jovanović primetio je da značajnu ulogu u održavanju dominantnog diskursa o suđenjima imaju intelektualci, i naveo primer ranijih istraživanja koja su potvrdila da veliki deo javnosti daje poverenje upravo njima. Sudija Apelacionog suda u Beogradu Olivera Anđelković je ukazala na činjenicu da su se suđenja za ratne zločine odvijala uz potpuno odsustvo kritičke javnosti, što je u velikoj meri uticalo i na efikasnost institucija koje su angažovane na procesuiranju ratnih zločina.
