Rasistički stavovi Apelacionog suda u presudi u predmetu Skočić

Odeljenje za ratne zločine Apelacionog suda u Beogradu (Odeljenje Apelacionog suda) ukinulo je presudu Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu (Odeljenje Višeg suda) kojom je sedmoro pripadnika paravojne jedinice „Simini četnici“ osuđeno za ratne zločine u selu Skočić (opština Zvornik, BiH) i predmet vratilo na ponovno suđenje. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da presuda Odeljenja Apelacionog suda ima više spornih nalaza, a da su posebno neprihvatljiva obrazloženja koja se zasnivaju na rasističkim stavovima, krajnje neprimerenim sudu i veoma uvredljivim za žrtve.

Prvostepenom presudom je utvrđeno da su pripadnici “Siminih četnika” ušli u selo Skočić 12. jula 1992. godine. Skupili su u jednu kuću sve meštane Rome koje su zatekli u selu i u njoj su ih tukli, oduzeli im sve vredne stvari i silovali tri devojke (u postupku učestvovale pod pseudonimima “Alfa”, “Beta” i “Gama”). Zatim su ih sve odvezli kamionom do mesta Malešić, gde su izdvojili oštećene “Alfu”, “Betu” i “Gamu”, i rasporedili ih po kućama u kojima su boravili, a preostalih 27 Roma odvezli do mesta zvanog Hamzići gde su ih ubili i bacili u jamu. Najstarija žrtva imala je 71, a najmlađa samo dve godine. Oštećene “Alfu”, “Betu” i ”Gamu”, koje su tada imale 13, 15 i 19 godina, prisilno su držali u jedinici i primoravali ih da im spremaju hranu, peru odeću i čiste kuće u kojima su boravili, naređujući im da moraju raditi sve što bilo koji pripadnik jedinice od njih zatraži, jer će ih u protivnom ubiti. Oštećene su u više navrata silovane i seksualno ponižavane.

Prvostepenom presudom krivim su oglašeni: Damir Bogdanović, Zoran Alić, Đorđe Šević, Dragana Đekić, Tomislav Gavrić, Zoran Đurđević i Zoran Stojanović. Izrečene su im zatvorske kazne u ukupnom trajanju od 72 godine.

Optužena Dragana Đekić prvostepenom presudom je oglašena krivom jer je utvrđeno da je, između ostalog, od oštećene “Game” (tada stare 15 godina), pretresajući je, oduzela zlatne minđuše i priveske u obliku krsta i potkovice i zlatni prsten sa prsta govoreći joj: “Šta će tebi krst.”

Odeljenje Apelacionog suda (strana 13 presude) na neprimeren način dovodi u sumnju odgovornost optužene Đekić za ovu pljačku. Sud navodi da “branilac okrivljene Đekić u žalbi osnovano ukazuje na to da prvostepeni sud nije dao jasne razloge vezano za ‘emotivnu vezu’ oštećene i nakita, niti je pokušao da utvrdi poreklo nakita kod oštećene tim pre što je u tom periodu masakrirano srpsko selo u neposrednoj blizini” [kurziv FHP]. Ovakvim obrazloženjem Apelacioni sud sugeriše da bi nakit koji je oduzet “Gami” mogao poticati od navodno masakriranih srpskih žrtava, čime i nju i ostale žrtve prikazuje ili kao moguće počinioce masakra ili u najmanju ruku kao bezdušne kradljive Rome koji su skidali nakit sa izmasakriranih srpskih žrtava, pa stoga i ne mogu imati nikakvu emotivnu vezu sa nakitom. Pri tome, Odeljenje Apelacionog suda pitanje utvrđivanja porekla oduzetog nakita u dosadašnjoj praksi nikada nije postavljalo (na primer u predmetu Bijeljina, gde su oštećeni bili srpske i bošnjačke nacionalnosti).

Odeljenje Apelacionog suda navodni masakr u srpskom selu prikazuje kao nesporno utvrđenu činjenicu, uprkos tome što se u ovom predmetu nije uopšte dokazivalo postojanje takvog masakra, niti je iznet ijedan relevantan podatak koji bi potvrdio da se taj masakr uopšte dogodio. Štaviše, Odeljenje Apelacionog suda uopšte nema saznanja o kom selu je reč. Naime, jedino je optužena Đekić u svojoj odbrani pominjala postojanje “sravnjenog srpskog sela” u blizini, na putu “Malešić – Bela Stena.” Međutim, nije bilo reči o masakru, niti je navedeno ime tog sela.

Dalje, Odeljenje Apelacionog suda je u presudi zaključilo da je Viši sud nepotpuno utvrdio činjenično stanje, posebno kad je reč o konkretnim radnjama optuženih. Iako je u odnosu na pojedine delove prvostepene presude takav nalaz osnovan, Odeljenje Apelacionog suda je u više navrata insistiralo na dopunjavanju činjenica koje su irelevantne za utvrđivanje krivične odgovornosti optuženih. Tako Odeljenje Apelacionog suda zahteva da prvostepeni sud utvrdi ko je naredio optuženom Zoranu Aliću da čuva stražu i od koga je čuvao stražu, jer su prema stanovištu ovog suda ti elementi neophodni da bi se utvrdilo saizvršilaštvo. Međutim, potpuno je nejasno šta je osnov ovakvog tumačenja sazvršilaštva i zašto Odeljenje Apelacionog suda daje odlučujući pravni značaj pomenutoj činjenici. Štaviše, ovakav stav suda je logički neodrživ jer iz njega proizilazi da bi odgovornost Zorana Alića bila isključena da je on samovoljno držao stražu ostalim pripadnicima grupe dok su činili zločin, uprkos nepostojanju realne opasnosti koja zahteva takvu aktivnost.