Odgovornost za logore u Srbiji snosi JNA

O logorima Jugoslovenske narodne armije (JNA) za Hrvate, koji su formirani na teritoriji Srbije nakon pada Vukovara u jesen 1991, zna se gotovo sve. Civili su u njih dovođeni sa područja Vukovara suprotno postignutom sporazumu JNA i hrvatske strane. Među zatvorenima bilo je žena i dece. Tortura nad oko 5.000 zatvorenih osoba je bila svakodnevna – ponižavanje, izgladnjivanje, nehumani uslovi. Čak su i oficiri JNA ove objekte nazivali logorima.

Ipak, ni pored brojnih preživelih svedoka, ogromne dokumentacije koja je predata sa njihove strane srpskom Tužilaštvu za ratne zločina (TRZ), dokumentacije Haškog tribunala, mi danas imamo samo jednu optužnicu protiv jedne osobe, i to pripadnika vojske Krajine. Pri tome se logor u optužnici naziva „prihvatnim centrom – kaže za Danas Sandra Orlović, direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP).

• Zašto gotovo da nema procesuiranja odgovornih za zločine u logorima na teritoriji Srbije (Begejci, Stajićevo, Sremska Mitrovica…) u kojima su tokom devedesetih godina bila smeštena lica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine?

– Odgovornost za ono što se dešavalo u tim logorima snosi JNA i ta odgovornost seže do visokih pozicija u tadašnjoj nomenklaturi vojske, ali i političkih organa. Pošteno procesuiranje ovog slučaja bacilo bi jako svetlo na činjenicu da je već na samom početku rata ova država osnivala logore, ograđene žicom, u kojima su ljudi mučeni i dehumanizovani, i to u neposrednoj blizini Beograda. To ukazuje na odgovornost institucija, tadašnjeg sistema, koja u istorijskom smislu mnogo više obavezuje današnju državu od prostog kažnjavanja pojedinaca. Dosadašnja praksa procesuiranja ratnih zločina u Srbiji i pi-ar koji prati ova suđenja govore da je cilj ovih procesa da se zločini deinstitucionalizuju, da se „spere ljaga sa naroda i države“. Drugim rečima, suđenja za ratne zločine će pokazati da su zločine činile neke odmetnute grupe ili pojedinci koji su iskoristili stanje anarhije u ratu za činjenje kriminalnih radnji. U slučajevima gde je zbog okolnosti nemoguće predstaviti sliku ovakvom, ili uopšte nemamo suđenja ili imamo optužnice koje su manjkave u tom pogledu.

• FHP je 2011. podneo Tužilaštvu za ratne zločine krivičnu prijavu protiv 52 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, Državne bezbednosti i Vojske Jugoslavije, zbog ratnih zločina protiv zarobljenika u logorima Šljivovica i Mitrovo polje, od jula 1995. do aprila 1996, nad više od 850 Bošnjaka. Tada ste dostavili i imena i kontakte više od 80 bivših zatočenika ovih logora, njihove izjave i drugu dokumentaciju. TRZ je ipak prošle godine donelo odluku „da nema mesta krivičnom gonjenju“, nakon čega ste ustanovili da se s predloženim svedocima nije ni kontaktiralo. Šta vam govori takvo postupanje TRZ?

– U uređenim državama postupajući tužilac koji je doneo takvu odluku, svesno prekršivši zakon, bio bi u najmanju ruku suspendovan. Međutim, kako je u Srbiji procesuiranje ratnih zločina još uvek pod snažnim uticajem politike, a slučajevi poput ovog imaju visoku političku cenu, jer otvaraju veoma osetljiva pitanja za Srbiju, niko se nije uzbudio zbog ovakvog postupanja niti je bilo ikakvih posledica. Koliko je ovo flagrantno kršenje zakona i profesionalne etike može se videti i ako ovaj uporedimo sa jednim hipotetičkim slučajem. Naime, zamislimo da je nekom tužilaštvu opšte nadležnosti podneta krivična prijava protiv 50 počinilaca zbog silovanja ili nekog drugog brutalnog nasilja nad 80 osoba i da tužilac, ne ispitavši nijednu od žrtava, odbaci krivičnu prijavu. Šta bi se desilo? Čak i u današnjoj Srbiji, nesvikloj na vladavinu prava, takav tužilac bi trpeo ozbiljne posledice. Posle takve odluke tužioca, na raspolaganju smo imali ustavnu žalbu i mi smo se obratili Ustavnom sudu sa zahtevom da utvrdi da je postupanje TRZ bilo nezakonito i protivustavno i da država zbog toga bivšim logorašima duguje odštetu, ali i nezavisnu, efikasnu i sveobuhvatnu istragu. U slučaju negativne odluke, obratićemo se Evropskom sudu za ljudska prava, koji je do sada izgradio veoma oštre standarde kada je reč o obavezi država da istraže masovna kršenja ljudskih prava.

• Lica koja su tokom devedesetih bila zatočena u srpskim logorima sada teško pred sudovima ostvaruju pravo na odštetu. Zašto? Nije li to uskraćivanje prava žrtvama teških zločina na pravično obeštećenje, koje je garantovano i domaćim i međunarodnim pravom?

– Međunarodne konvencije na koje se država Srbija obavezala i koje su deo unutrašnjeg prava, ali i domaći zakonski okvir, garantuju žrtvama nedela koja su počinile državne snage, tj. vojska i policija, pravo na odštetu. Štaviše, u domaćem i međunarodnom pravu propisano je i da država mora pružiti materijalnu odštetu i zbog nedela koja su počinile snage, odnosno pojedinci van njene kontrole, jer je bila dužna to sprečiti. To su pravne norme. Međutim, sudovi u Srbiji ne mare mnogo za međunarodno pravo, a domaće pravo tumače tako da zaštite državu od plaćanja odšteta. Kakav je odnos sudija prema žrtvama i njihovim pravima, najbolje se vidi na tim suđenjima. Sudije, uz retke izuzetke, gledaju na te ljude, koji su uglavnom druge nacionalnosti, kao na zločince, čak i kad je reč o deci, kao u slučaju zločina u Podujevu. Omalovažavaju ih ako ne govore elokventno, podsmejavaju im se. U slučajevima torture pozivaju policajce koji su tukli te ljude i pitaju ih: „Jeste li vi tukli ovog čoveka?“, a kada policajac odgovori da nije, oni na tome zasnuju presudu uprkos medicinskoj dokumentaciji, svedočenjima koja ukazuju da je ta osoba pre ulaska u policijsku stanicu bila zdrava i nepovređena, a posle nije mogla da stoji na nogama i imala polomljena rebra. Ovo je prava slika pravosuđa u Srbiji i vrednosti na kojima počiva.

• Ipak, u drugim slučajevima je bilo i drugačijih odluka?

– Vlada je u nekoliko navrata pokazala da razume obavezu pravičnog obeštećenja. To je bilo u slučaju vansudske odštete porodici Stambolić i porodicama žrtava zločina na Ibarskoj magistrali, kao i bivšim zatvorenicima Golog otoka i njihovim porodicama. Mi smo u to vreme tražili da Vlada po istom principu isplati odštetu i žrtvama ratnih zločina koji su pravosnažno presuđeni, počev od porodica Bogujevci i Duriqi iz Podujeva. Tadašnja ministarka pravde Snežana Malović odgovorila je na naš zahtev pokazujući navodno želju Vlade da isplati odštetu. Međutim, uporno je zahtevala da se iznos odštete umanji. Nije pomoglo to što smo joj ukazivali da je zahtev porodica Bogujevci i Duriqi desetostruko manji od onoga što je država isplatila u slučaju Stambolić ili Ibarska magistrala. Onda je postalo jasno da je Vladi politički oportuno da u nekim slučajevima isplati odštetu, da je reč samo o političkom marketingu, a ne poštovanju nekih civilizacijskih principa.

• Poslednja u nizu presuda je ona koju je, posle šest godina suđenja, doneo Prvi osnovni sud u Beogradu, kojom je odbio tužbene zahteve za naknadu štete 12 državljana Hrvatske koji su 1991. bili u logorima JNA u Sremskoj Mitrovici i Begejcima. Sud je odbio tužbu protiv Srbije sa obrazloženjem da je ona zastarela. Pritom, sud nije prihvatio primedbu da se u ovom slučaju moraju primeniti duži rokovi zastarelosti, jer je reč o krivičnom delu – ratnom zločinu protiv civilnog stanovništva. Kako komentarišete postupanje sudova u ovakvim slučajevima?

– Proglašavanje zahteva žrtava zastarelim je najperfidniji način na koji sudovi odbijaju njihove zahteve za obeštećenje. Tobože, sve je u skladu sa zakonom, sa pravnim shvatanjem Vrhovnog suda, zastarelost je univerzalni pravni princip itd. Međutim, ako se pogleda desetak godina unazad, vidimo kako su isti ti sudovi, isti Vrhovni sud, u slučajevima u kojima su bivši pripadnici JNA tražili odštetu od Srbije zbog štete koje su pretrpeli na ratištu, norme o zastarelosti tumačili na potpuno suprotan način od onog koji se primenjuje kada je reč o zločinima srpskih snaga. Prostim rečima, radi se o diskriminaciji žrtava kršenja ljudskih prava koje su počinile srpske snage i zbog toga smo se već obratili Evropskom sudu.

Oko 10.000 zatočenika

Logori su devedesetih na teritoriji Srbije postojali u dva perioda: od oktobra 1991. do avgusta 1992, kao i od jula 1995. do aprila 1996. godine. Prema podacima udruženja logoraša iz Hrvatske, u logorima je bilo zatočeno oko 7.000 Hrvata, dok podaci FHP-a pokazuju da je u logorima bilo oko 10.000 ljudi iz Hrvatske i BiH. Prema podacima Županijskog suda u Osijeku, najmanje 21 zarobljenik je podlegao torturi.