Država koja ne mari za žrtve rata

Krajem februara 2014. godine, Fond za humanitarno pravo (FHP) je obavešten da su Zaštitnik građana, Kancelarija za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije (Kancelarija za ljudska prava) i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti (Poverenica) odustali od učešća u inicijativi za usvajanje novog Zakona o civilnim žrtvama rata, kojim bi se priznala prava svim državljanima Srbije koji su bili žrtve ratnih zločina i drugih teških kršenja prava u vezi sa ratovima tokom 1990-ih. FHP ukazuje da negiranje statusa civilnih žrtava rata brojnim kategorijama žrtava ima sve odlike sistemskog kršenja ljudskih prava, kao i da je odnos države prema ovim licima bez presedana u regionu bivše Jugoslavije.

Osnovna prava civilnih žrtava i civilnih invalida rata u Srbiji su regulisani Zakonom o pravima civilnih invalida rata, koji je usvojen za vreme režima Slobodana Miloševića. Anahrone i diskriminatorne zakonske norme isključuju veliki broj civilnih žrtava rata i kršenja ljudskih prava u vezi sa ratom, uključujući porodice nestalih, žrtve seksualnog nasilja, žrtve nedela srpskih snaga i državljane Srbije koji su zbog spleta okolnosti stradali na teritoriji drugih država (na primer, u zločinima u Štrpcima i Sjeverinu).

Prava koja Zakon garantuje retkim žrtvama kojima je priznat status su skromna novčana davanja – ali pod uslovom da se radi o siromašnoj osobi – zdravstvena zaštita, ograničene povlastice u prevozu i još par praktično beznačajnih prava. Dostojanstvo žrtava dodatno se srozava u birokratizovanoj proceduri za priznanje statusa, koja se vodi pred organima uprave. U toj proceduri o pravima žrtava odlučuju osobe neosetljive na međunarodne standarde ljudskih prava, koje su neretko veoma neprijatne prema žrtvama.

Ovakav zakonski okvir bio je predmet kritika koje su Srbiji uputili Komitet OUN protiv torture i Komesar za ljudska prava Saveta Evrope.

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, nadležno za sprovođenje ovog zakona, do sada nije pokazalo ni minimum razumevanja za ovo pitanje. Čak ni ministri, inače iz partija kojima su socijalna odgovornost i solidarnost navodno među prioritetima političkog delovanja, nisu pokazali interesovanje za unapređenje prava građana koji su najteže pogođeni ratom. Štaviše, Ministarstvo je do sada najviše agilnosti pokazalo u oduzimanju stečenih prava civilnim žrtvama rata.

Zbog ovakvog odnosa nadležnog ministarstva, FHP je 2012. godine inicirao razgovore sa nezavisnim institucijama, sa molbom da se angažuju na ovom problemu. Prvi sastanak su predstavnici FHP imali 2. avgusta 2012. godine sa Poverenicom Nevenom Petrušić. Poverenica je izrazila spremnost da se uključi u inicijativu, zajedno sa drugim institucijama, pre svega sa Zaštitnikom građana koji ima mogućnost predlaganja zakona. Na sastanku održanom 23. avgusta, Zaštitnik građana Saša Janković je za rad na ovom pitanju delegirao svog zamenika, Miloša Jankovića, koji je kao naredni korak predložio zajednički sastanak sa Poverenicom i tražio od FHP-a da mu dostavi podatke o konkretnim slučajevima žrtava kojima nije priznat status. Na sastanku održanom 29. oktobra, Zamenik zaštitnika i Poverenica su rekli da je izmena zakona „definitivna stvar“ i da u rad treba uključiti i Kancelariju za ljudska prava. Nakon toga, FHP je Kancelariji uputio dva poziva na sastanak, ali Kancelarija nije odgovorila ni posle četiri meseca. Tek kada je direktorku Kancelarije pozvao zamenik Zaštitnika, direktorka je pristala da se sastane sa predstavnicima FHP-a ovim povodom. Na sastanku 16. aprila 2013. godine, predstavnici FHP-a, zamenik Zaštitnika i direktorka Kancelarije za ljudska prava postigli su dogovor o osnivanju stručne radne grupe za izradu nacrta novog zakona u oktobru 2013. godine, s tim da FHP prethodno dostavi komparativnu analizu zakona sa predlozima za izmene. FHP je u julu izradio komparativnu analizu zakona i uputio je Kancelariji i zameniku Zaštitnika. Do februara 2014. godine, i pored brojnih molbi, FHP nije dobio nikakav odgovor osim da je pregled analize u toku. Međutim, na sastanku sa Milošem Jankovićem održanim 20. februara, predstavnici FHP-a su informisani da u pomenutim institucijama više ne postoji spremnost da se inicijativa podrži, da nemaju kontakt sa Kancelarijom za ljudska prava te da zamenik Zaštitnika nije u mogućnosti da pomogne kao pojedinac.