Anatomija odgovornosti srpskih institucija za zločine nad kosovskim Albancima

Žalbeno veće Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) danas je donelo odluku kojom je potvrđena osuđujuća presuda protiv najviših političkih, vojnih i policijskih zvaničnika nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Srbije – Nikole Šainovića, Nebojše Pavkovića, Sretena Lukića i Vladimira Lazarevića – za deportacije, prisilno premeštanje, ubistva, seksualna zlostavljanja, progone po političkoj i rasnoj osnovi i druga dela nad civilima (kosovskim Albancima) u periodu od marta do maja 1999. godine. Žalbeno veće je neznatno smanjilo kazne svim osuđenicima osim Nebojši Pavkoviću.

Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da činjenični i pravni zaključci uverljivo prikazuju matricu zločina i odgovornost institucija za zločine nad albanskim civilima tokom oružanog sukoba 1998. i 1999. godine na Kosovu, u kojima je ubijeno ili prisilno odvedeno preko 7.000 civila – kosovskih Albanaca.

U vreme počinjenja ovih zločina, Nikola Šainović je bio potpredsednik Vlade SRJ, lični izaslanik predsednika Slobodana Miloševića za Kosovo i šef Zajedničke komande Vojske Jugoslavije (VJ) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP), Nebojša Pavković je bio komandant Treće armije VJ, Vladimir Lazarević je obavljao dužnost komandanta Prištinskog korpusa VJ, a Sreten Lukić je bio šef Štaba za Kosovo MUP-a Srbije.

Na osnovu izvedenih dokaza, MKSJ je van razumne sumnje ustanovio da su u periodu od kraja marta do početka juna 1999. godine, u široko rasprostranjenim i sistematskim akcijama, VJ i MUP sa Kosova proterali najmanje 700.000 albanskih civila. Deportacije i prisilno premeštanje civila praćeni su masovnim egzekucijama civila, među kojima je bilo dosta žena, dece i staraca. Utvrđeno je i da su pripadnici VJ i MUP-a širom Kosova činili i druga dela, poput seksualnog zlostavljanja, uništavanja imovine, religijskih objekata, itd.

Šainović, Pavković i Lukić su bili učesnici udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem da se kosovski Albanci proteraju sa Kosova, kako bi se obezbedila trajna srpska kontrola nad ovom pokrajinom. General Lazarević, prema nalazima MKSJ, nije bio učesnik zločinačkog poduhvata ali je pomogao ostvarenju njegovog cilja.

Postojanje udruženog zločinačkog poduhvata sud je utvrdio na osnovu postojanja više dokaznih elemenata potkrepljenih, između ostalog, i autentičnim dokumentima VJ, MUP-a i drugih institucija: obrazac po kojem su zločini činjeni, skrivanje tragova zločina, nekažnjavanje zločina, uništavanje ličnih dokumenata kosovskih Albanaca, itd.

Prvostepenom presudom Šainović, Pavković i Lukić su osuđeni na po 22 godine zatvora, dok je komandantu Prištinskog korpusa VJ Vladimiru Lazareviću izrečena petnaestogodišnja zatvorska kazna. Istom presudom, Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba VJ (koji je povukao žalbu na petnaestogodišnju zatvorsku kaznu, nakon čega je isto učinilo i tužilaštvo, a prvostepena presuda postala pravosnažna) pušten je na prevremenu slobodu u avgustu 2013. godine. Bivši predsednik Srbije Milan Milutinović prvostepenom presudom je oslobođen krivice po svim tačkama optužnice.

FHP ističe da činjenični i pravni zaključci presude daju uverljiv istorijski zapis sistemskih zločina koje su sprovele institucije Republike Srbije nad kosovskim Albancima 1999. godine. Ova presuda i pravno i moralno obavezuje današnje institucije da prihvate nasleđe tih zločina, a žrtvama i njihovim porodicama pruže dostojnu satisfakciju i u materijalnom i u simboličnom smislu. Posebna odgovornost leži na Tužilaštvu za ratne zločine i drugim institucijama nadležnim za procesuiranje ratnih zločina da pravdi privedu sve osobe odgovorne za činjenje zločina, bez obzira na njihovu poziciju u hijerarhiji tadašnje ili sadašnje vlasti.