Ratni zločinac Slobodan Medić poginuo na slobodi

Nakon saobraćajke u kojoj je zlikovac – kapitalac izgubio život “na dopustu”, postavljaju se pitanja kako dobro vladanje treba da ima monstrum da bi, kao osuđenik na najtežu kaznu (u vreme izvršenja zločina dvadesetogodišnji zatvor bio je zamena za smrt streljanjem), imao tretman zatvorenika koji dobija slobodne vikende i odlazi na novogodišnje slavlje i kako li se tek postupa sa osuđenima na blaže zatvorske kazne. To je, sudeći po pravdi koju naknadno, neovlašćeno, pre svega neljudski, deli upravnik sremskomitrovačkog zatvora, fakultativno robijanje u očekivanju uslova za prevremeno puštanje na slobodu. Rečju, skandal na koji treba da reaguju načelnik Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i ministar pravde. Po savesti

Komandant državne zločinačke formacije Srbije Škorpioni Slobodan Medić (47) poginuo je 31. decembra 2013. u popodnevnim časovima, u saobraćajnom udesu na putu Sremska Mitrovica-Veliki Radinci. Prema policijskim informacijama, izvesno je da su u sudaru dva automobila poginuli i Medićeva supruga Lj. M (45) i sin D.M. (17). Na “tojotu”, u kojoj je bila porodica Medić, automobilom “reno” naleteo je Dejan K. (28) iz Velikih Radinaca, koji je u trenutku nesreće u krvi imao 1,9 promila alkohola.

Pred Višim sudom u Beogradu Slobodan Medić osuđen je na maksimalnih 20 godina zatvora, za ratni zločin, ubistvo šestorice Bošnjaka u mestu Godinske bare, kod Trnova, na planini Treskavici. Neutvrđenog dana jula 1995, Medić je naredio pripadnicima svog obezbeđenja Petru Petraševiću, Aleksandru Mediću, Branislavu Mediću, Slobodanu Davidoviću (osuđenom u Hrvatskoj) i Miloradu Momiću da streljaju šestoricu zarobljenika. Snimak ponižavanja zarobljenika i njihove likvidacije, do kojeg je došao Fond za humanitarno pravo, prikazan je juna 2005. najpre u Haškom tribunalu, u procesu protiv Slobodana Miloševića, potom i u Srbiji, nakon čega su počinioci pohapšeni. Ubijeni su: Safet Fejzić (1978), Azmir Alispahić (1978), Sidik Salkić (1959), Smajl Ibrahimović (1960), Dino Salihović (1979) i Juso Delić (1970), a srbijansko Tužilaštvo i Sud su sve vreme vodili proces tako da se prikrije veza Srbije sa ovom formacijom.

Skandal i savest

Nakon saobraćajke u kojoj je zlikovac – kapitalac izgubio život “na dopustu”, postavljaju se pitanja kako dobro vladanje treba da ima monstrum da bi, kao osuđenik na natežu kaznu (u vreme izvršenja zločina dvadesetogodišnji zatvor bio je zamena za smrt streljanjem), imao tretman zatvorenika koji dobija slobodne vikende i odlazi na novogodišnje slavlje i kako li se tek postupa sa zločincima osuđenim na blaže zatvorske kazne. To je, sudeći po pravdi koju naknadno, neovlašćeno, pre svega neljudski, deli upravnik sremskomitrovačkog zatvora, fakultativno robijanje u očekivanju uslova za prevremeno puštanje na slobodu. Rečju, skandal na koji treba da reaguju načelnik Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i ministar pravde. Po savesti.

Da se ne iščuđavamo previše, tretman Slobodana Medića, istinske personifikacije (nije jedini) agresije Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, zapovednika formacije obeležene i zločinima na Kosovu, i nije iznenađujuć; u državi koja godinama, bez obzira na ideologiju, tetoši i unapređuje ratne zločince – u ime naroda i nevinosti u koju niko ne veruje. To je robija koju za Srbe – haške osuđenike i optuženike, zahtevaju predsednik Srbije Tomislav Nikolić i premijer Ivica Dačić. Potonji nudeći i monitoring nad realizacijom kazni, mo’š misliti. Valjda po ugledu na teške sužanjske dane ostalih pripadnika Škorpiona, monstruma iz Trnova i Podujeva, koji se verovatno još nisu vratili sa novogodišnjih derneka.

Državni rukopis

Načelno, ratni su zločinci, uprkos autogol – optužnicama tužilaštva za asanaciju iz Ustaničke, u zatvoru, ali s ove strane brave nema dovoljno maštovitosti da se naslute sve privilegije koje uživaju. Borili su se za Srbiju (Slobodan Medić, u sudnici: “Volim samo tri stvari u životu: pičku, pušku i državu” ), zadobili trajno poverenje robijaša i slobodnjaka. Nešto se i zaradilo, opljačkalo, kazaće moralisti. Konačno, nije zabeležena sintagma siromašni ratni zločinac.

Na suđenju za zločin u Trnovu jedan od izvršilaca Pero Petrašević priznao je zločin i pokajao se zbog njega: “Ubio sam šest Muslimana, kriv sam pred Bogom. Izvršavao sam naređenja. Majke (obraća se porodicama žrtava koje su pratile suđenje, prim. aut.), izgovoriću ovu istorijsku rečenicu, zbog koje je možda bolje da sam tamo ostao da ležim na livadi s njima. Ubili smo ih zato što su bili Muslimani.”

Slobodan Medić rekao je, između ostalog, negirajući svoju umešanost: “Konkretno, da sam znao, da sam znao, taj što je snimao ne bi se ‘leba najeo, ubio bih ga kao zeca što je to snimio. Znači, sad ja ovo odgovorno kažem pred vama – ja bih ga kao zeca ubio”.

Neposredno pre ubistva, jedan od zločinaca udara nogom u glavu jednog Bošnjaka i vređa ga rečima “Šta se treseš, pizda ti materina.” Zabeleženo je i “Vidi ovog, ukakio se.” Potom Škorpioni ubijaju trojicu navodnih ratnih zarobljenika (žrtve su u civilu), a snimatelj traži rezervnu bateriju. Poslednja dvojica Bošnjaka ubijena su nakon što su prenela leševe; čuje se: “Ima li ko da puca? Pazi, nemoj u zid. Čekaj, čekaj da malo snimim! Ha, stoko. Čekaj, imam još tri metka. Ma čekaj, ovaj još diše, u pičku materinu”… Na traci, čiju su autentičnost potvrdili sudski veštaci, zabeležene su rečenice koje je Aleksandar Medić, kasnije oslobođen u sudskom procesu, uputio jednom od maloletnih dečaka pre egzekucije: “Jesi prcao ikad? I nećeš!”.

Ko ih je poslao

Škorpioni su formirani 1992, pod okriljem Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije; u njihovom osnivanju učestvovao je Radovan Stojičić Badža; prvi komandant bio je Milan Milovanović Mrgud, docnije jedan od potpisnika Erdutskog sporazuma, visoki oficir srbijanskog MUP. Prvi zadatak ove formacije bio je obezbeđivanje naftnih polja u Đeletovcima. Prvobitni sastav činili su uglavnom Srbi iz Hrvatske (Slobodan Medić došao je kasnije iz Mirkovaca).

Žrtve Škorpiona, formacije ovlašćene da ubija, gledale su poslednje trenutke života svojih roditelja na video zapisu iz Trnova. “Na snimku se vidi kako mom ocu koji leži, valjda je bio ranjen, ispaljuju tri metka u glavu, i čuje se snimatelj koji kaže “Valter brani Sarajevo!”. Pravda ć se na ovom suđenju na neki način zadovoljiti, ali to neće vratiti mog oca. Ne zna se ko je ubice tu poslao, ko je naredio da ubijaju”, rekao je autoru ovog teksta Semir Ibrahimović, sin jednog od šestorice ubijenih Bošnjaka.

Saranda, Jehona, Lirie, Genc i Fatos Bogujevci, deca – preživele žrtve Škorpiona iz dvorišta porodice Gaši u Podujevu, gledala su smrt svojih roditelja uživo.

Ni za njih nema pravde, niko od njih nije imao nikakve privilegije.