Imenovanje žrtava je uslov poverenja

Identifikovanje ubijenih ili nestalih predstavlja pokušaj da se izgradi nova kultura sjećanja. Pored toga, imenovanjem žrtve ulazite u proces utvrđivanja okolnosti pod kojima je stradala osoba sa konkretnim imenom i prezimenom, čime – sumnjajući u zvanične izveštaje – otvarate mogućnost posmatranja prošlosti iz drugačije perspektive. U tom smislu, Bosanska knjiga mrtvih kao i Kosovska knjiga pamćenja, po mom mišljenju, predstavljaju prvi ozbiljan korak na putu pomirenja, kaže Nataša Kandić

Predsjednica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda Nataša Kandić smatra da većina političara sa prostora bivše Jugoslavije nije vođena idejom uspostavljanja trajnog mira na Balkanu. U razgovoru za Portal Analitika Kandić – koja je koordinatorka Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava počinjenim na području nekadašnje SFRJ u periodu od 1991. do 2001(REKOM) – poimenice navodi ex-YU političare koji su podržali ideju suočavanja sa ratnim zločinima.

-Sudeći po podršci REKOM-ovoj inicijativi, čini se da je veoma malo političara koji su usmereni ka uspostavljanju trajnijeg mira na Balkanu, ka poštovanju svih žrtava, ka pokušaju da se stvore uslovi i ambijent u kome druge nacije i vere više nećemo doživljavati kao neprijatelje, ističe Kandić navodeći da je svojevremeno na predlog predsednika Hrvatske, Iva Josipovića, Koalicija za REKOM zatražila da svi predsjednici država ili vlada utvrde ustavne i pravne mogućnosti za osnovanje regionalno-ekpertsko tela koje bi krenulo od našeg predloga statuta i dovelo do konačnog osnivanja REKOM-a.

-Za sada, mogu da kažem da je predsednik Josipović, kao svog ličnog izaslanika za REKOM, imenovao redovnu profesorku Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, Zlatu Đurđević; na istu funkciju, u ime predsednika Makedonije Đorđa Ivanova, imenovan je Luben Arnaudovski, zamenik generalnog sekretara za pravne i organizacione poslove u kabinetu šefa makedonske države. Kako je najavljeno, u ponedeljak će isto uraditi i predsednik Crne Gore, Filip Vujanović, ističe Kandić.

Inače, prošle je sedmice – u organizaciji sarajevskog Istraživačkog dokumentacionog centra i beogradskog Fonda za humanitarno pravo – u Sarajevu održana promocija Bosanske knjige mrtvih koja sadrži imena gotovo stotinu hiljada građana Bosne i Hercegovine poginulih u ratu 1992-1995: 62.013 Bošnjaka, 24.935 Srba, 8.403 Hrvata i 571 lice tzv. ostalih nacionalnosti. Pored osnovnih podataka o ubijenim civilima, u knjizi su imenovani stradali pripadnici armije Republike BiH, Republike Srpske, Hrvatskog vijeća obrane i vojske Autonomne pokrajine zapadna Bosna. Govoreći na promociji, osnivačica i dugogodišnja predsjednica Fonda za humanitarno pravo, Nataša Kandić, rekla je da Bosanska knjiga mrtvih predstavlja korak u pravcu pomirenja naroda bivše Jugoslavije.

„Bosanska knjiga mrtvih je važna i zbog toga što prekida balkansku praksu zloupotrebe i manipulacije žrtvama kako Prvog i Drugog svetskog rata, tako i tragičnih jugoslovenskih ratova devedesetih“ – kaže za Portal Analitika koordinatorka REKOM-a Nataša Kandić. „Umesto imenovanja žrtava, na Balkanu smo decenijama imali puku statistiku. Sedamdeset godina posle Jasenovca, jugoslovenski narodi i dalje licitiraju brojkama: jedno vreme se govorilo o milion žrtava, pa o 700 000, zatim 83 000, pa 70 000… A između ovih brojki, priznaćete, nije mala razlika. Zanimljivo, sva imena stradalih u Jasenovcu i dalje su nepoznata“, ističe Kandić.

ANALITIKA: Zašto je imenovanje žrtava toliko važno?

KANDIĆ: Zato što identifikovanje ubijenih ili nestalih predstavlja pokušaj da se izgradi nova kultura sećanja. Pored toga, imenovanjem žrtve ulazite u proces utvrđivanja okolnosti pod kojima je stradala osoba sa konkretnim imenom i prezimenom, čime – sumnjiajući u zvanične izveštaje – otvarate mogućnost posmatranja prošlosti iz drugačije perspektive. U tom smislu, Bosanska knjiga mrtvih kao i Kosovska knjiga pamćenja, po mom mišljenju, predstavljaju prvi ozbiljan korak na putu pomirenja.

ANALITIKA: Bosanska knjiga mrtvih sadrži imena civila stradalih u bosanskom ratu 1992-1995, ali i imena vojnika sve četiri vojske koje su u tom ratu učestvovale. Odakle to?

KANDIĆ: Ukupan broj ubijenih i nestalih potvrđuju tezu da je rat u Bosni zapravo bio rat protiv civila. Od ukupnog broja stradalih Bošnjaka, polovina su civila; i to dovoljno govori. Vojna nadmoć jedne ili druge strane dokazivana je tako što su – u tom ratu za teritorije – sa određenog područja odjedom nestajali oni koji su godinama na njemu živeli: žene, deca, starci… Ali, stradali su i vojnici koji, sigurna sam, svoje živote ne bi završili na taj način da nije bilo tog besmislenog rata. Zato smo mislili da sve žrtve – bez obzira na to sa koje strane dolaze – zaslužuju da budu upisane.

ANALITIKA: Ovo o čemu govorite pojedine nevladine organizacije doživljavaju kao pokušaj izjednačavanja i relativizovanja odgovornosti zaraćenih strana u ratovima devedesetih.

KANDIĆ: Znam za te primedbe i, pravo da vam kažem, uvek mi je neprijatno kada tako nešto čujem. Naime, imam utisak da našim kritičarima i nije mnogo stalo da razumeju šta se ovde dogodilo. Ma sa koje strane dolazila, žrtva je žrtva. I tu nema razlike. Naravno, razlika postoji u kvalifikaciji počinjenog zločina: da li u pitanju ratni zločin, zločin protiv čovečnosti ili genocid; ali, žrtva je jednaka – bila hrišćanin ili pripadnik islamske vere. Te ljude je izjednačila priroda i, u tom smislu, posao REKOM-a (Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava počinjenim na području nekadašnje SFRJ u periodu od 1991. do 2001, prim.aut.) nije da arbitrira. Među ljudima koji su stradali zbog svoje političke, verske ili nacionalne pripadnosti ne smemo praviti razliku. Naš posao je da žrtvu imenujemo, da joj omogućimo pravo na grob kako bismo, i na taj način, sprečili ponavljanje proklete balkanske istorije.

ANALITIKA: Šta je onda posao Haškog tribunala?

KANDIĆ: U svim dosadašnjim presudama Haškog tribunala nećete pronaći imena žrtava koji se optuženima pred tim sudom stavljaju na teret. Zašto? Zato što se Haški tribunal ne bavi imenovanjem stradalih; kao i pisani dokumenti, stradali su u funkciji dokaza. Nažalost, depersonalizacije žrtve sugerira da se prošlost ne zaboravlja; ona živi. Za razliku od tog pristupa, REKOM-ova Bosanska knjiga mrtvih i Kosovska knjiga pamćenja postaju stvarni i trajni spomenik koji poručuje da je neohodno javno priznanje žrtava. A to je nadležnost države. Mislim da bi balkanski političari konačno trebalo da shvate da su sve žrtve stradale na prostoru bivše Jugoslavije jednake, da su njihova imena popisana i da, kao takve, zahtevaju javno priznanje.

ANALITIKA: Kolike su šanse da se nešto tako dogodi, šta mislite?

KANDIĆ: Kao međudržavno telo, Koalicija za REKOM pokušava da deluje u tom pravcu. Problem je kako doći do toga da sve države bivše Jugoslavije podrže inicijativu za osnivanje REKOM-a. Nudimo im dva veoma ozbiljna argumenta: prvi, da je do sada 543.000 građana iz svih država bivše Jugoslavije podržalo osnivanje REKOM-a…

ANALITIKA: To je veliki broj?

KANDIĆ: Jeste. Naročito ako se zna da nikada ni jedna inicijativa koja se bavila prošlošću, žrtvama i ratnim zločinima nije dobila toliku podršku. Naš drugi argument je popis žrtava i nestalih i, ako su već žrtve popisane, onda je na političarima zemalja bivše Jugoslavije da preuzmu odgovornost za deo posla koji se odnosi na javno priznanje. Najefikasniji oblik javnog priznanja je javno svedočenje.

ANALITIKA: Šta je javno svjedočenje?

KANDIĆ: Javno svedočenje su dokumenta i činjenice koja su građanima dostupne zahvaljujući medijima, a koja mogu da upoređuju sa javnim svedočenjima ljudi koji su u to vreme bili na vlasti, pripadali ratnim vladama. Istovremeno, važno je čuti glas onih koji su preživeli ili onih koji su u tim ratovima izgubili svoje najbliže. Još uvek postoje živi svedoci i, u tom smislu, ovo je poslednji momenat da se tako nešto uradi.

Nikada neću zaboraviti susret iz septembra 1991, kada mi je jedan stariji čovek iz Gline ispričao kako je 1941. stradala njegova porodica.

„Tri stotine ljudi su zatvorili u crkvu“ – rekao mi je. „Svi su pobijeni“.

Dakle, iako se taj događaj desio 1941, u glavi tog čoveka je sve bilo još uvek veoma sveže. Da smo na vreme otvorili to pitanje, razgovarali o pokolju u glinskoj crkvi iz 1941, možda se ovaj poslednji strašni rat ne bi ni dogodio.

ANALITIKA: Govorili ste o podršci koji je REKOM dobio od građana biše Jugoslavije; šta je sa političarima bez kojih je, kako kažete, nemoguće postići bilo šta u tom smislu?

KANDIĆ: Nažalost, sudeći po podršci REKOM-ovoj inicijativi, čini se da je veoma malo političara koji su usmereni ka uspostavljanju trajnijeg mira na Balkanu, ka poštovanju svih žrtava, ka pokušaju da se stvore uslovi i ambijent u kome druge nacije i vere više nećemo doživljavati kao neprijatelje…

ANALITIKA: Hoćete da kažete da od političara bivše Jugoslavije REKOM još uvijek nije dobio neku konkretniju podršku?

KANDIĆ: Ne, ne… Na predlog predsednika Hrvatske, Iva Josipovića, Koalicija za REKOM je zatražila da svi predsednici država ili vlada utvrde ustavne i pravne mogućnosti za osnovanje regionalno-ekpertsko tela koje bi krenulo od našeg predloga statuta i dovelo do konačnog osnivanja REKOM-a. Za sada, mogu da kažem da je predsednik Josipović, kao svog ličnog izaslanika za REKOM, imenovao redovnu profesorku Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, Zlatu Đurđević; na istu funkciju, u ime predsednika Makedonije Đorđa Ivanova, imenovan je Luben Arnaudovski, zamenik generalnog sekretara za pravne i organizacione poslove u kabinetu šefa makedonske države. Kako je najavljeno, u ponedeljak će isto uraditi i predsednik Crne Gore, Filip Vujanović.

ANALITIKA: Dakle, ipak ne možete da budete nezadovoljni?

KANDIĆ: Naravno; krenulo je… Međutim, ono što brine je činjenica da na ex-jugoslovenskom prostoru još uvek imamo političare koji su spremni da prošlost koriste za sticanje jeftinih političkih poena – kako za svoje, tako i za interese svojih partija. Tačno onoliko koliko je bilo lako rasturiti jednu zemlju i pobiti onoliko ljudi, toliko je, izgleda, teško tu zemlji i te žrtve ljudski ožaliti. Takva smo društva! Bez veće muke, u bivšoj Jugoslaviji ćete naći lokalne zajednice koje žale za „svojima“; ili političare koji, na najvišem nivou, nariču za stradanjem „svog naroda“; istovremeno, veoma je teško pronaći one koji bi, sa nivoa državne funkcije, bili spremni da javno iskažu saosećanje prema patnji i stradanju drugoga, da prošlost posmatraju i iz perspektive onoga protiv koga ste se borili.

ANALITIKA: Ipak, u državama nastalim raspadom bivše SFRJ, imali ste i slučajeva da su političari bili spremni da se, kako kažete, solidarišu sa žrtvama „drugoga“; takav je, recimo, bio bivši predsjednik Hrvatske, Stjepan Mesić. Međutim, taj stav je nekako uvijek nailazio na osudu većine društva.

KANDIĆ: Kao što znate, nakon ratova vođenih na prostoru bivše Jugoslavije, imali smo mnogo izvinjenja; nažalost, većina njih je bila deklarativna. Zašto? Zato što ih – pokazalo se – ni žrtve, ni njihove porodice, a ni sama društva nisu prihvatili i doživeli kao iskrena. Posle tih izvinjenja nije bilo manje neprijateljstava, približavanja u viđenjima onoga što se dogodilo u prošlosti; uopšte, bilo kakvih ozbiljnijih rezultata. A to je uslov… Nedavno smo bili u prilici da posmatramo način na koji je javnost doživela oslobađajuće presude hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču. Zar upravo te dve presude naša društva nisu dodatno udaljila od pomirenja i pokazale koliko je važno do njega dođe? Zar srpska, crnogorska ili makedonska javnost nije stekla utisak da je Haški sud, izričući takve presude, poručio da u Hrvatskoj i nije bilo zločina prema Srbima i da dvojica generala sa njhovim proterivanjem nemaju ništa? Iako je, naravno, jasno da su obojica generala bila na komandim pozicijama tokom vojne akcije „Oluja“.

ANALITIKA: Mediji pišu da je haški tužilac Serž Bramerc najavio mogućnost revizije tog procesa.

KANDIĆ: Najava Serža Bramerca samo potvrđuje koliko je pomenuta presuda kotroverzna. Naročito ako uzmemo u obzir da postoje dokazi koji tu presudu opovrgavaju. Uopstalom, brionski transkripti dokazuju da nije u pitanju samo granatiranje Knina; naprosto, u vojnoj operaciji „Oluja“ ostvareno je upravo ono što je i zacrtano. Dakle, postojali su i plan i realizacija, iako nekako ispade da za tu realizaciju niko nije odgovoran. Srbi su se – hoće se reći – sami pokupili i sa minimimom pokućstva, na traktorima došli u Srbiju. E, pa neće biti! Ko je odgovoran za tih nakoliko stotina ubijenih Srba tokom same operacije „Oluja“, ali i kasnije? Sve su to ozbiljna pitanja koja su ostala bez odgovora.

Videli ste, povodom izricanja oslobađajuće presude hrvatskim generalima, prvi put su ustali brojni pravnici, nezavisni eksperti i rekli da presuda nije u skladu sa dolazima. Da ne govorimo o velikoj, dramatičnoj podeljenosti samog sudskog veća.

ANALITIKA: Interesantno bi bilo analizirati način na koji se u zemljama bivše Jugoslavije doživljavaju haške presude, to stalno prebrojavanje „naših“ i „njihovih“ u pritvoru Scheveningenu… Da li je uporno ponavljanje pitanja – ko je kriv, ko je prvi počeo – u direktnoj vezi sa činjenicom da ovdje nikada jasno nije definisan karakter ratova koji je vođen devedesetih: kakav je rat vodila Srbija, kakav Hrvatska, a kakav BiH? Da li i to unosi konfuziju?

KANDIĆ: Unosi, u pravu ste. Političari sa prostora bivše Jugoslavije – srpski i hrvatski najviše – i dalje odbijaju da govore o karakteru ratova devedesetih i da se suoče sa posledicama politika koje su, u ime država, u to vreme vođene. Bivši predsednik Srbije, Boris Tadić, gostujući nedavno na HTV-u, odbio je da kaže da je u Srebrenici počinjen genocid. Šta ćete dalje?! Budući da su pripadali strankama koje su vodile i u tim ratovima učestvovale, od sadašnje vlasti se tako nešto ne može očekivati; nije realno. Ono što je, po mom mišljenju realno je da bi REKOM ili neka slična organizacija, na regionalnom nivou, mogla otvoriti debatu o karakteru jugoslovenskih ratova, o tome ko je u njima bio agresor a ko žrtva. U obzir bi se uzele činjenice utvrđene pred Haškim tribunalom, ali i one utvrđene pred domaćim sudovima. Naravno, preduslov za otvaranje takvog razgovora je obaveza odricanja od neprijateljstava, od govora mržnje kao i obaveza prihvatanja razgovor o ljudima koji više nisu među živima. Moramo prestati da se svađamo preko mrtvih.

ANALITIKA: Zaista mislite da je tako nešto realno?

KANDIĆ: To je ono što svima predstoji, a od političara zavisi da li će se tako nešto dogoditi pre ili kasnije. Ako ta pitanja ostanu neotvorena, doći će mlade generacije koje će ih – kao i u Nemačkoj – na drastičan način postaviti i svojim roditeljima i političarima.

ANALITIKA: Koliku podršku REKOM ima u Crnoj Gori?

KANDIĆ: Veliku. Rekla sam, REKOM je podržao predsednik Republike, crnogorska Skupština, parlamentarne stranake i vlasti i opozicije. Čak su se javile i neke velike kompanije koje su se ponudile da podrže akciju REKOM-a. Kao i u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori smo dobili veliku pomoć od strane umetničke zajednice. Branku Baletiću, recimo, nikada nije bio problem da REKOM-u u bilo kom smislu pomogne. Crnogorski umetnici su veoma angažovani; oni su naši prirodni saveznici. Kao i crnogorski građani, uostalom. U ovom trenutku, važno nam je da vidimo ko su mogući ostali promoteri pomirenja i dokumentovanja žrtava; možemo li za tako nešto pridobiti akademsku zajednicu, profesore univerziteta…

ANALITIKA: Za razliku od ostalih ex-jugoslovenskih sredina, to je u Crnoj Gori uvijek bilo najteže…

KANDIĆ: Mislim da bi ta podrška bila veoma značajna. U svim sredinama, mladi ljudi su prirodni nosioci nove politike regionalnog pomirenja i saradnje.

ANALITIKA: Kakva je situacija u Srbiji? Vidim da ste, zajedno sa još dvadesetak nevladinih organizacija i medija, od strane Srpskog narodnog pokreta Naših označeni kao strani agenti i plaćenici…

KANDIĆ: Uvek je bilo ekstremističkih grupa…

ANALITIKA: Mislite da njihovom „buđenju“ nije pogodovala aktuelna politička situacija?

KANDIĆ: Ne. Teme ratnih zločina, suočavanja sa prošlošću bile su marginalizovane i u vreme prethodne vlasti. Koalicija za REKOM je imala priliku da samo jednom razgovara sa predsednikom Tadićem; čovek nije uložio ni pola sata da porazgovara sa nama, da pročita o čemu je reč. Umesto toga, bivši predsednik je poručivao kako, svojim inicijativama, REKOM pokušava da preuzme ingerencije državnih institucija. Što, naravno, nije istina. I onda i danas, naš cilj je bio da pomognemo. Po tom pitanju, još uvek ne znamo šta ova vlast misli. Doduše, premijer Ivica Dačić je 2012. dao podršku REKOM-u… U vremenu koje sledi, naš zadatak će biti da se ponovo obratimo srbijanskim institucijama…

ANALITIKA: A prijetnje organizacije „Naši“? Plašite li se?

KANDIĆ: U postkonfliktnim vremenima, pozicija onih koji se bave ljudskim pravima i ratnim zločinima daleko je od idealne; postkonfliktno vreme pogodno je za manipulaciju pojmom patriotizma i veliko je pitanje ko će profitirati od toga da nekoga nazove stranim plaćenikom, špijunom ili izdajnikom. Nažalost, to je sastavni deo onoga u čemu živimo i niko od nas ne sme da ima tu vrstu luksuza da kaže – rat je završen, sve je nestalo. Ne! Cenu rata moramo svi da platimo – ne samo državne institucije, nego i nevladine organizacije, građani, celo društvo. U tom smislu, za očekivati je da Obraz, Naši, 1389 ili neka slična grupa reaguju svaki put kada se pomene ratni zločin koji je počinio neko njima blizak. Uprkos svemu, nisam za zabranu tih organizacija; njome se ništa ne postiže. Umesto toga, trebalo bi edukovati ljude i one koji se zalažu za otkrivanje zločina, za suočavanje sa prošlošću konačno vratiti sa margine. Nažalost, bojim se da ratni zločini u Srbiji odavno nisu tema; to gotovo nikoga i ne zanima.