Nataša Kandić: “Nema entuzijasta u Hagu“

“Wiener Zeitung”: Optužnice Haškog tribunala za ratne zločine protiv nekadašnjeg premijera Kosova Ramuša Haradinaja i bivšeg hrvatskog generala Ante Gotovine spominjale su „udruženi zločinački poduhvat“. Obojica su oslobođeni. Da li su, po vašem mišljenju, optužnice od samog početka stajale na klimavim nogama – zbog toga što njihov predmet nije bila lična odgovornost za ratne zločine?

Nataša Kandić: Ne bih to rekla. Teza o „udruženom zločinačkom poduhvatu“ je zapravo bila dobar pristup utvrđivanju lične krivice i postavljanju pitanja o odgovornosti države. Generali nisu prosti vojnici,  oni predstavljaju institucije. Nemamo koristi od sudova ako pozivaju na odgovornost samo kriminalce koji su angažovani da ubijaju. Time se ne postižu ni pomirenje ni vladavina zakona.

“Wiener Zeitung”: Verujete li, posle ovih presuda, da je Tribunal pravičan? 

Nataša Kandić: Tribunal je postigao mnogo dobrih stvari. Bez njega, bilo bi nezamislivo optužiti visoko rangirane političare i zapovednike. Čak je i najgora presuda podržana sudski utvrđenim činjenicama koje ostaju. Poslednja faza rada Tribunala (koji završava sa radom krajem 2014. godine, prim.) se nažalost ne odvija dobro, jer se pokazalo da u Hagu ne rade entuzijasti koji žele pravdu, već samo ljudi koji su motivisani visokim platama, iako u nekim slučajevima među njima ima izuzetnih sudija. Kvalitet suda u ovoj završnoj fazi nije isti kao što je bio pre par godina. Ova kritika se, međutim, odnosi na Savet bezbednosti UN, koji se nije pobrinuo da na kraju svog mandata Tribunal radi istim kapacitetom i sa najboljim saradnicima.

“Wiener Zeitung”: Reakcije srpskih političara na oslobađajuće presude su bile iznenađujuće blage. Da li su se tenzije ublažile?

Nataša Kandić: Razlog tome je možda to što su trenutno na vlasti oni koji su bili umešani u sam početak rata. Oni su u strankama koje su bile aktivne u donošenju odluka ili čak direktno učestvovale ne samo u ratu, nego i u ratnim zločinima. Takva je bivša stranka predsednika Tomislava Nikolića, Srpska radikalna stranka. Ne verujem da su članovi stranke sadašnjeg predsednika vlade, Ivice Dačića (Socijalistička partija Srbije, prim.) učestvovali u ratu. Ali ipak su politika koju je sprovodila tokom rata i svest o ratnim zločinima deo prošlosti ove stranke.

“Wiener Zeitung”: Zašto je oslobađanje Haradinaja bilo očekivano?

Nataša Kandić: Taj proces je od samog početka bio vrlo neadekvatan. Sud nije uspeo ni da pripremi dobru optužnicu, niti da sakupi dokaze za nju. Glavnu pomoć sudu je pružala Srbija, a ona je pomogla na najgori mogući način, predloživši svedoke koji su kompromitovani budući da su radili u policiji ili bezbednosnim službama. Druga tačka je kultura straha na Kosovu, a to je nešto čime treba da se pozabave kosovske institucije i Misija EULEX-a. Ljudi se plaše da govore protiv bilo koga ko je pripadao Oslobodilačkoj vojsci Kosova (UÇK, prim). Haški sud je, međutim, utvrdio da su se u zoni Haradinajeve odgovornosti desili ratni zločini.

“Wiener Zeitung”: Vaša oštra kritika oslobađajućih presuda bivšim hrvatskim generalima i odricanja njihove odgovornosti u hrvatskoj vojnoj akciji „Oluja“ iz avgusta 1995. je iznenadila mnoge. U Srbiji vas žestoko napadaju zbog vaše podrške Tribunalu.

Nataša Kandić: Sigurna sam da utvrđene činjenice nisu u skladu sa stavom koji je zauzeo Tribunal. Prema Brionskim transkriptima, plan tadašnjeg hrvatskog rukovodstva pod vođstvom Franje Tuđmana se sastojao u tome da Hrvatska postane etnički homogena država i da se broj Srba koji žive u njoj svede na minimum. Nevezano za to, Fond za humanitarno pravo je intervjuisao veliki broj preživelih iz Krajine – više od 150 osoba – i sproveo istraživanja. Moje znanje o tome šta se tada desilo pre svega potiče od tih ljudi.