Albanci, najvredniji plen za mučenje i ucenu

Prošlo je 48 sati od objavljivanja vesti o tome da je još u februaru prošle godine Fond za humanitarno pravopokrenuo inicijativu za razrešenje sudije Ustavnog suda Srbije Tomislava Stojkovića zbog toga što je umešan u krivično delo otmice advokata Fonda Tekija Bokšijaiz Đakovice, a niko ljudi umešanih u istragu i prikrivanje ovog slučaja nije se oglasio. Ni reč od Nate Mesarović, predsednice Visokog kasacionog suda koja je molila direktorku Fonda Natašu Kandić da inicijativu ne objavljuje, jer će, navodno, biti pokrenut postupak protiv Stojkovića. Nema reakcije bivše ministarke pravde Snežane Malović, zaštićene poslaničkim statusom, koja je, takođe, molila da slučaj ostane van domašaja javnosti. Nije se oglasio ni specijalni tužilac Miljko Radisavljević, makar i samo konstatacijom da je istraga i dalje u toku.

Nema koristi od konstatacije da u Srbiji ništa nije skandal i od poređenja sa normalnim državama u kojima bi i sama pomisao na ovakvu mrlju u karijeri sudije ustavnog ili bilo kog drugog suda bila istinski šamar državi i društvu, shvaćen kao krajnje poniženje građana, nasrtaj na državu. Ovde treba ponoviti da nije lepo otimati čoveka, izlagati njega i njegovu porodicu strahu i torturi, pljačkati ga i zastrašivati, onemogućavati da radi svoj posao. To ne rade časni ljudi, nije pristojno, ni zakonito. A Teki Bokši, Albanac koji je radio svoj posao, iako bez ikakvih izgleda da uspe pred divljačkim, srbijanskim pravosuđem, branio je Albance u montiranim procesima protiv njih i bio je, odlukom države, eliminisan jer je kvario posao nemilosrdnom, nedodirljivom mehanizmu progona i korupcije. Nije bio jedini, neki su ubijeni, osakaćeni, zlostavljani.

ISTRAGA ZA FIOKU: Istragu o slučaju Bokši vodi Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal; Miljko Radisavljević rekao je Bokšiju da Tužilaštvo ozbiljno pristupa tom poslu. Svi putevi istrage oko otmice vode preko Tomislava Stojkovića – treba samo da kaže ko je to uradio i po čijem nalogu i da optuži sebe zbog neprijavljivanja teškog krivičnog dela. Prikrivanje otmice i otmičara obrazložio je porodici otetog kao humani čin,da bi se Bokšiju sačuvala glava. Kako su otmičari baš njega odabrali za učešće u tom prljavom poslu i zašto ih nije prijavio kada je Bokši oslobođen? Po nemilosrdnoj, nakaznoj srbijanskoj logici, ako je Stojković danas sudija Ustavnog suda, kako li su i čime nagrađeni realizatori sa policijskim značkama i legitimacijama?

Odmah nakon otmice advokata Fond za humanitarno pravo je slučaj prijavio policiji koja je saslušala svedokeMustafu Radonićija i Ibiša Hotija. Za slučaj Bokši bili su zaduženi inspektori Goran Stupar i Jadranko Petković iz Gradskog SUP-a (Ulica 29 novembra). Nakon oslobađanja, Bokši je 17. decembra 1999. razgovarao sa njima i napisao izjavu u kojoj je detaljno opisao otmičare i mesto na kojem je bio zatvoren. “Rekli su mi da bi odmah uhvatili otmičare, da im je Nataša Kandić iskomplikovala posao, jer je objavila otmicu preko sredstava informisanja, da je to bila smetnja, ali da imaju sve informacije. Pokazali su mi predmet, podebeli, rekli su da su salušali veliki broj svedoka i da će otkriti otmičare”, napisao je Bokši mnogo kasnije, u izjavi od 1. septembra 2010. Inspektorima je rekao da će u svako doba doći da identifikuje otmičare. Početkom 2001. pozvao je inspektore, ali nisu bili na poslu, poslao je pismo inspektoru Stuparu, ali odgovor nije dobio. Istraga je, očigledno, prekinuta, ako je, uopšte, i vođena. Država nije htela protiv sebe.

NEPRISTOJNA PONUDA: Nije slučajno da se bašTeki Bokši našao na meti otmičara, iako nije jedini Albanac koji je, kao advokat nevladine organizacije, zastupao zarobljene Albance; Bokši je ugledni Đakovčanin, a veliki broj njegovih sugrađana,150 iz takozvane “Đakovačke grupe”, bio je u srbijanskim zatvorima pod optužbom za terorizam. Advokat FHP je kvario ozbiljan posao.

Ali, počnimo od poslednjeg susreta Bokšija sa njegovim “dobrotvorom”. U prostorije Fonda za humanitarno pravo došao je, dan nakon Bokšijevog oslobađanja, niški advokat Tomislav Stojković, u nameri da ga odveze do granice sa Kosovom. Bokši je zahvalio, rekao je da je zlostavljan, opljačkan, ali da ipak ima prijatelje koji će ga odvesti kući. Stojković je pričao o svom humanizmu u saradnji sa otmičarima, navodno posredničkoj ulozi. “Kada je krenuo iz kancelarije, rekao mi je: ‘Ne brini za pare. Ti imaš ove Đakovčane u zatvoru, upućuj ih meni i ja ću im uzeti po 2000 DEM. Njih ima 150, polovinu novca ću dati tebi i biće sve u redu‘”, opisuje Teki Bokši svoj poslednji susret sa Stojkovićem, a njegovu izjavu potvrđuje i Nataša Kandić koja je bila prisutna dok je Stojković iznosio svoju nepristojnu ponudu.

Ima nešto i u Stojkovićevoj biografiji što nas tera da “poklonimo veru” iskazima prisutnih: “Bio je branilac u više od 400 krivičnih predmeta od čega se više od 100 tiče materije terorizma i ugrožavanja teritorijalnog integriteta SRJ i Državne zajednice SCG” (“Blic, 6. jul 2010.).

Ovaj deo priče samo je ilustracija sudbine više od dve hiljade Albanaca zarobljenih u vreme intervencije NATO i neposredno pre nje; svi su bili optuženi za terorizam, a neki i za druga krivična dela u vezi sa ugrožavanjem ustavnog poretka. Političko-koruptivni mehanizam dostigao je svoj maksimum u mesecima po završetku sukoba na Kosovu, kad se ispostavilo da su zarobljeni Albanci najvredniji plen pljačkaški osvešćenih patriota, vredniji od bele tehnike, televizora i video rekordera oslobođenih sa svete srpske zemlje.

KOSOVSKI DANAK U KRVI: Državni politički i vojno-policijski vrh morao je, uz porobljene automobile i stoku, konvoje kućanskih aparata koji i danas solidno služe, još nečim da  opravda sumanutu kosovsku avanturu, a “teroristi” (član 125 Krivičnog zakona SR Jugoslavije) bili su idealni za taj posao.

Zarobljavani su Albanci, uglavnom civili, najviše, paradoksalno, oni čije su kuće opljačkane do poslednje utičnice, prebacivani u srbijanske zatvore, sa izmišljenim zapisnicima o uviđaju, a često i bez njih. U tim fabrikovanim papirima stajalo je učešće u oružanom sukobu, negde se pominju i navodno ubijeni pripadnici srpskih bezbednosnih snaga. Krivica optuženih nije individualizovana, ne zna se ko je od njih koga “ubio”, na koga pucao, istražne sudije nisu bile na mestima incidenata, nije uzimana parafinska rukavica. Ipak, optužnice su skrpljene, a pritvorenim Albancima koji su bili izloženi torturi zatvorskog osoblja advokati po službenoj dužnosti predočavali su da će dobiti najteže kazne i da ih očekuju teške godine robijanja sa Srbima koji će na svaki način pokušavati da ih likvidiraju i da samo novcem mogu da se spasu, čak i da dobiju oslobađajuću presudu.

To je bilo primamljivo u atmosferi u kojoj se do priznanja dolazilo torturom. Jedan od najjezivijih jeste prištinski slučaj osude  26 Albanaca iz Uroševca na kazne zatvora od dve do 15 godina za krivična dela udruživanja radi neprijateljske delatnosti i terorizma. Presuda je doneta užasnom torturom radnika Državne bezbednosti od koje su Cen Dugoli i Redžep Bisljimi umrli, a Džavit Zarići koji je osuđen na tri godine, više ne može da se kreće bez tuđe pomoći. Njega su inspektori Državne bezbednosti Rajko Doder, Radovan Klarić i još dvadesetak policajaca teško tukli i mučili strujom skoro svakodnevno, od 28. juna do 20. jula 1998” (Analiza Fonda za humanitarno pravo).

Koruptivni mehanizam je, zajedno sa svojim krticama u redovima zarobljenih, uvodio “socijalne” cene za bolji zatvorski tretman, niže zatvorske kazne i oslobađanje. U mrežu korupcije bili su uključeni zatvorski čuvari, upravnici zatvora, dojavnici, advokati, tužioci, sudije. Prsti korupcije sezali su do vrha, Ministarstva pravde. Albanci su plaćali za sve, normalniju hranu, cigarete, prepisku, iole podnošljivi odnos stražara  nadzornika, pripremanje “odbrane”. Advokati su, pak, obećavali da će mnogo toga da “završe”.

IZAZOVI KONTINUITETA: Tu nisu imali šta da traže advokati nevladinih organizacija, Fonda za humanitarno pravo i Jukoma, koji nisu želeli da budu deo te nečovečne igre. Tako su se svrstali među najneuspešnije ljude u svojoj branši, njihovi su klijenti dobijali ukupno po nekoliko stotina godina robije. U pomenutom slučaju “Đakovačke grupe” koju je branio iTeki Bokši, a najverovatnije i njegov “dobrotvor” Stojković, optuženi su dobili 1632 godine zatvora. Jedan od advokata Komiteta pravnika za ljudska pravaHusnija Bitić, Albanac iz Zemuna, takođe je branio svoje sunarodnike.  Četvorica napadača su ga  početkom 2000. pretukla u hodniku zgrade u kojoj je živeo i slomila mu lobanju. Srećom je ostao u životu.

“Pravo na istinu o prošlosti vodi pomirenju. Deo te istine nose i albanski zatvorenici. Činjenica je da je presuda Đakovičkoj grupi na 1632 godine zatvora odgovor prethodne vlasti i njenih poslušnih sudija na Hašku optužnicu protiv Slobodana Milošević, kojom se krivi za nestanak 500 Albanaca iz opštine Đakovica za vreme NATO intervencije. Đakovica je dovoljno unesrećena. Na taocima iz Đakovice ne gradi se pravna država”, ističe u analizi ovih slučajeva povodom slučaja “Đakovačke grupe” Nataša Kandić, izvršna direktorka FHP.

Iz mraka rasejanih udbaških spavača svako malo iskoči po neko zaboravljeno ime čiji se vlasnik, udbaš ili lice blisko povezano sa Službom, minule dve decenije ozbiljno starao da ukloni sve asocijacije vezane za njega, postajavši iznova “naš tihi sused”. Od ugleda, svakako. Kontinuitet sa krvavom politikom masovnog ubice Slobodana Miloševića i njegovih satrapa proglašen je pitanjem očuvanja državnosti, kontinuiteta, zapravo, kao sa Sretenjskim ustavom, na primer. Slučaj Tomislava Stojkovića podseća na prošlogodišnje hapšenje pripadnika Jedinice za specijalne operacije, razmontirane ubilačke falange, kada, najednom, saznajemo da su oni udomljeni u Žandarmeriji i Protivterorističoj jedinici. Podseća jednako kao i svaki slučaj ubistva i samoubistva  počinjen kao posledica PTSP, posttraumatskog stresnog poremećaja (“vijetnamski sindrom”).

Tomislav Stojković je fakat, postoji taj čovek sa takvom prošlošću, zaposlen je u Ustavnom sudu Srbije, sudi, presuđuje. To nije greška, reč je o usaglašavanju pravnog sa faktičkim stanjem, ali i o dokazu nakazne, samoubilački antidemokratske prirode beogradskog režima koja je kulminirala u divljanju za mandata (množina) bivšeg predsednika države Borisa Tadića.

Možda to i ne treba da bude skandal, možda će sve ostati na svom mestu. Ili, kao što reče bivša ministarka pravde, možda će novi ministar “nastaviti našu borbu protiv organizovanog kriminala”.