Pravda za decu ubijenog Mušana Husovića pred Ustavnim sudom Srbije

Apelacioni sud u Beogradu je 8.02.2012. godine potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu kojom je odbijena tužba dece Mušana Husovića protiv Republike Srbije za naknadu štete, pozivajući se na zastarelost. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je takva sudska odluka u suprotnosti sa garantovanim pravom na zabranu diskriminacije, na jednaku zaštitu prava, pravom na život, pravično suđenje i pravom na naknadu štete.
 
Zbog toga je FHP 19.04.2012. godine u ime šestoro dece Mušana Husovića – Huseina Husovića, Rašida Kaltaka, Mevle Berbo, Emine Muratović, Zahide Rovčanin, Ramize Arbak i Džemile Čalaković – koga su pripadnici Vojske Jugoslavije (VJ) u februaru 1993. godine, ubili u njegovoj kući u Kukurovićima (opština Priboj) podneo žalbu Ustavnom sudu Srbije (USS), očekujući da taj sud utvrdi povrede prava, i naredi državi Srbiji da nadoknadi štetu nanetu deci Mušana Husovića.

Apelacioni sud u Beogradu je zaključio da u ovom slučaju nema mesta primeni dužih rokova zastarelosti, jer nije doneta pravosnažna krivična presuda kojom bi se utvrdilo izvršenje krivičnog dela. Ovakvom odlukom sud nameće deci Mušana Husovića uslov koji se ne postavlja drugim pojedincima u identičnim pravnim situacijama. Naime, u postupcima koje su pripadnici JNA i njihove porodice pokrenuli protiv Republike Srbije zbog štete koje su pretrpeli u oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji, sudovi su primenjivali duže rokove zastarelosti i dosuđivali im naknadu štete iako u tim slučajevima nisu postojale krivične presude za konkretne događaje kojima je šteta naneta.

Apelacioni sud je deci Mušana Husovića povredio i pravo na pravično suđenje, jer odluku, između ostalog, nije razumno obrazložio. Naime, sud konstatuje da je duže rokove zastarelosti koji se primenjuju kada je šteta nastala izvršenjem krivičnog dela moguće primeniti i kada pravosnažna presuda ne postoji „ako su postojale procesne smetnje zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, bilo zato što je učinilac štete umro ili je nedostupan organima gonjenja ili je nepoznat, ili pak u slučaju više izvršilaca, parnični sud je ovlašćen da kao prethodno pitanje utvrdi da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela“. Sud je propustio da obrazloži zašto u ovom postupku nije primenio ovaj pravni stav i tumačenje pravnih odredbi ako se zna da su počinioci ubistva i posle 19 godina predistražnog postupka nepoznati, odnosno nedostupni organima gonjenja.

Deca ubijenog Mušana Husovića traže od USS da ustanovi da je došlo do povrede prava na život jer država Srbija ni posle 19 godina od ubistva njihovog oca nije pronašla odgovorne. Pretkrivični postupak protiv nepoznatih počinioca počeo je još 1993. godine a od 2004. godine, predmet se nalazi u Tužilaštvu za ratne zločine. Kako ni do danas nije sprovedeno saslušanje očevica zločina u Kukurovićima, osnovano se može zaključiti da državni organi Srbije nisu preduzeli adekvatne korake u cilju pronalaženja krivica. Nakon što je Apelacioni sud odbio tužbu za naknadu štete, uskraćeno im je i poslednje pravno sredstvo za ostvarivanje njihovih prava. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, država ima obavezu ne samo da se uzdržava od namernog i nezakonitog oduzimanja života, već i pozitivnu obavezu da preduzme odgovarajuće korake kako bi zaštitila živote onih koji spadaju u njenu nadležnost, uključujući i obavezu sprovođenja efikasne istrage bez diskriminacije, razumnom brzinom, a što se sve naročito odnosi na lica koja su lišena života u oblastima koje su bile pod kontrolom ili uz prisustvo državnih vojnih snaga.

Naknada štete žrtvama kršenja ljudskih prava koje su počinili predstavnici državnih organa, garantovana je članom 35 Ustava i međunarodnim konvencijama koje se primenjuju u Srbiji. Apelacioni sud je odbijanjem da prizna pravo porodice Mušana Husovića na odštetu, povredio njihovom Ustavom garantovano pravo na obeštećenje.

Činjenice
Za vreme oružanog sukoba u BiH, u blizini granice, u selu Kukurovići, opština Priboj, koje je bilo naseljeno uglavnom muslimanskim stanovništvom, bile su koncentrisane brojne jedinice rezervnog sastava VJ. Meštani su bili izloženi svakodnevnom maltretiranju i zastrašivanju. Vojnici su često bez razloga pucali po njihovim kućama. Oko sela Kukurovići, nalazila su se tri položaja VJ. Dana 18.02. 1993. godine, sa tih položaja, otvorena je pešadijska i minobacačka vatra na selo. U napadu su ubijena tri starca koji nisu uspeli da pobegnu sa drugim meštanima: Mušan Husović, Uzeir Bulutović i Fatima Sarač.