PEŠČANIK: Zavet ćutanja

Sandra Orlović, zamenica izvršne direktorke FHP

O zločinima koje su počinile policijske i vojne snage nad kosovskim Albancima tokom 1998 i 1999. godine, u Srbiji se već 12 godina ćuti. Ta tišina je neprobojnija i od one kojom se Srbija branila od istine o genocidu u Srebrenici, zločina u Vukovaru, opsade Sarajeva, logora u Prijedoru i drugih nedela počinjenih u naše ime.

Srbija je prećutala i presude Haškog tribunala izrečene Nikoli Šainoviću, vojnim generalima Ojdaniću, Pavkoviću i Lazareviću i policijskim generalima Lukiću i Đorđeviću u kojima je utvrđeno da su vojska i policija tadašnje SRJ, prema planu i pod kontrolom državnog vrha, sa Kosova proterali preko 700.000 kosovskih Albanaca čineći masovna ubistva civila, silovanja, pljačke i uništenje njihove imovine. Oprezno Tužilaštvo za ratne zločine Srbije je za osam godina postojanja procesuiralo samo četiri zločina nad kosovskim Albancima i to protiv direktnih počinilaca i samo jednog oficira (koji je kasnije pravosnažno oslobođen). Srpski sudovi odbijaju tužbe za materijalnu odštetu koju albanske žrtve podnose protiv Republike Srbije zbog njene odgovornosti za nedela policije i vojske, čak i u slučajevima gde postoji pravosnažna krivična presuda protiv pripadnika MUP-a (slučaj streljanja 14 albanskih žena i dece u Podujevu/Podujevë 28.03.1999). U retkim slučajevima gde su sudovi dosudili odštetu, radi se o ponižavajućim iznosima, mnogostruko manjim nego što je za isti osnov – nezakoniti pritvor – dosuđeno Aci Tomiću, bivšem načelniku Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije.

Pošto je u Srbiji ćutanje o zločinima nad Albancima institucionalizovano, gnevna rekacija Ministra odbrane Dragana Šutanovca na dosije o ratnoj prošlosti načelnika Generalštaba Vojske Srbije Ljubiše Dikovića ne treba nikoga da čudi. Dosije je jedan mali isečak užasa koji se u martu, aprilu i maju 1999. godine desio na Kosovu, a o kojem svedoče desetine hiljada stranica dokumenata (policijskih, vojnih, međunarodnih i domaćih organizacija za ljudska prava), preživeli, porodice žrtava, masovne grobnice u predgrađu Beograda i brojna kosovska polja pretvorena u groblja. Stotine zločina ponavljani su po surovoj matrici – vojska granatira selo, potom pešadija (vojska i/ilipolicija) ulazi u selo, razdvaja muškarce od žena i dece, ženama i deci se naređuje da idu u Albaniju, zadržani muškarci se streljaju, leševi ili pale ili zakopavaju bagerima ili transportuju na tajne lokacije.

Zločini u regionu Drenice desili su se za vreme dok je na ovom području bila jedinica pod komandom Ljubiše Dikovića. To potvrđuju dokumenti, dostupni svima (od kojih je veliki broj i sam Diković potpisao) kao i njegovo svedočenje pred Haškim tribunalom. Štaviše, Diković je na suđenju priznao da su neki njegovi potčinjeni činili zločine.

Na žalost, MKSJ nije razmatrao odgovornost Dikovića za zločine počinjene u Drenici kao ni odgovornost mnogih drugih oficira vojske i policije koji su u vojnoj i policijskoj hijerarhiji stajali između genarala koji su osuđeni zbog udruženog zločinačkog poduhvata i onih koji su povlačili obarače. To je bio i ostao zadatak pravosuđa Republike Srbije. Međutim, dosadašnji rad Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije ne čini izglednim da će se u skorijoj budućnosti sudovi u Srbiji baviti utvrđivanjem odgovornosti oficira vojske i policije. Ali, postavlja se pitanje da li odsustvo prave reakcije pravosuđa na zločine nad Albancima daje alibi Ministarstvu odbrane, Vojsci Srbije i Ministarstvu unutrašnjih poslova da u svojim redovima drže one za koje je utvrđeno da su u njihovoj zoni odgovornosti počinjeni brutalni zločini.
Peščanik.net, 26.01.2012.