Balkan Insight: Poziv na regionalnu Komisiju za istinu o ratnim zločinima

Intervju sa izvrsnom direktorkom FHP, Natašom Kandić

Razgovarao: Peđa Obradović

Široka regionalna koalicija udruženja civilnog društva, iz zemalja bivše Jugoslavije, planira da izvrši jak pritisak na države naslednice kako bi se formirala regionalna komisija koja bi ustanovila činjenice o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava.

Ono što ovu inicijativu čini posebnom jeste činjenica da je vodi široka regionalna koalicija udruženja koja, kroz seriju razgovora i konsultacija, artikuliše sve više narastajuću potrebu ljudi da saznaju istinu o proteklim ratovima.

Koalicija se nada da će u proleće sledeće godine organizovati prikupljanje milion potpisa za peticiju koja će biti uručena parlamentima i vladama zemalja bivše Jugoslavije, zahtevajući formiranje tela koje bi, po Nataši Kandić, izvršnoj direktorki beogradskog Fonda za humanitarno pravo, trebalo biti zvanično, nezavisno i vansudsko telo koje se fokusira na iskustva žrtava.

“Komisija, koju mi zovemo REKOM, mora biti glas žrtava, i taj glas mora rezultirati u dokumentu sa popisom svih žrtava ratova u bivšoj Jugoslaviji. Lista će uključivati sve žrtve vojnih sukoba, bez obzira da li su bili pripadnici regularne vojske ili paravojnih jedinica. To je pokušaj bavljenja prošlošću kroz iskustva žrtava, i da se napravi popis svih ljudskih gubitaka u ratu koji je počeo 1991. u Hrvatskoj a završio se 1999. na Kosovu”, rekla je Kandić za Balkan Insight.

Šta vas je ubedilo da je sada pravo vreme da se pokrene takva inicijativa?

Diskusije pokazuju da postoji vrlo jaka potreba da se govori o onome što se dogodilo na lokalnom nivou, posebno u zajednicama gde su se desili zločini, ali takođe na mestima gde su ljudi imali državnu televiziju kao svoj jedini izvor informacija. Ti ljudi su znali da je ono što je televizija izveštavala bila propaganda i niko nije zaista verovao da je ono što se izveštava istina. Sada, oni žele da znaju šta se zaista dogodilo i dobiju neku vrstu zvanične potvrde činjenica. Mi želimo da proširimo koaliciju i napravimo format Komisije koji je odgovarajući za naš region. Potreban nam je dijalog između udruženja, sa civilnim društvom i verskim zajednicama, političkim partijama i eventualno predstavnicima vlada. Ja očekujem rezultate ove debate do proleća 2011.

Neke organizacije sumnjaju da su države pogođene ratom, koje ni danas ne mogu da se dogovore oko prošlosti i odgovornosti za ta dešavanja, sposobne da osnuju takvu jednu Komisiju. Koliko je takva inicijativa realna?

Ima onih koji tvrde da je ideja nemoguća. Oni, na primer, tvrde da predstavnici vlasti iz Beograda nikada neće sesti za isti sto sa predstavnicima kosovskih vlasti i pregovarati o ratnim zločinima. Ali, ne smemo zaboraviti da ukoliko Srbija odbije da sarađuje na polju ratnih zločina, onda ne može ni da traži solidarnost za srpske žrtve na Kosovu, a jako je važno da ove žrtve budu priznate. I žrtve Srebrenice žele da budu priznate u Srbiji jer njihovo dostojanstvo ne može da bude ponovo uspostavljeno samo priznanjem u Sarajevu ili Briselu. Oni žele da budu priznati i u Beogradu. Slična je situacija i sa Srbima na Kosovu, i oni žele da budu priznati na Kosovu, kao što i Albanci osećaju potrebu da budu priznati u Beogradu. Upravo ta želja za priznanjem nas gura da nastavimo sa ovom inicijativom.

Peticiju ćete poslati istim vladama i parlamentima koji su odbili da sarađuju po pitanju ratnih zločina kada je trebalo taj problem da se rešava na regionalnom nivou i čiji su pokušaji formiranja nacionalnih komisija za ratne zločine propali. Zbog čega mislite da će ovaj put biti drugačije?

Po prvi put nakon rata imamo ujedinjenu regionalnu inicijativu udruženja žrtava i organizacija za ljudska prava, koje dolaze iz država koje su učestvovale u ratu. Nije bilo lako osnovati tu koaliciju, ali ipak smo uspeli. Naš zahtev se ne može olako pobijati argumentima, jer iznosimo činjenice, a one su iste za sve države i sve žrtve. Do sad niko nije rekao da je protiv, samo su pokušavali da nas spreče u ostvarenju našeg cilja, ali parlamentu neće biti lako da tvrdi da ono što mi radimo je u suprotnosti sa činjenicama koje postoje o ovom problemu. Imena, mesta na kojima su zločini počinjeni, grobovi, dokumenti … ne mogu se te stvari tako lako poricati. Niko ne može da kaže da to nije važno jer podaci koji su sada rasuti u različitim državama, udruženjima, komisijama i listama će biti prikupljeni na jednom mestu. Ovo predstavlja priliku da se sve to prikupi i sačini zapis koji neće moći da se napada.

Kad govorimo o REKOM-u, istakli ste da njena snaga leži u činjenici da ona predstavlja regionalnu inicijativu, koja dolazi odozdo, od civilnog društva. Da li peticija treba da predstavlja javni zahtev upućen državama da zajednički utvrde činjenice?

Pokazalo se da komisije koje su osnivane pojedinačno u posebnim državama nisu dale nikakve rezultate. Iskustvo nam pokazuje da je jedini način da se ovo uradi kroz opsežnu i dobro pripremljenu diskusiju, koju će da pokrenu organizacije civilnog društva za ljudska prava i udruženja žrtava. Koalicija mora da ima snagu da pokaže svoju svrhu institucijama. Mi nemamo tu moć, ali možemo da pripremimo javnu debatu, možemo da formulišemo model i statut komisije i , što je najbitnije, možemo da pokažemo da je došlo vreme za osnivanje ove komisije. To ćemo da pokažemo parlamentima i vladama ovim zahtevima.

Kako će u praksi da izgleda rad REKOM-a?

Postoje različita gledišta. Postoji čvrsto verovanje da cilj mora da bude utvrđivanje činjenica o počinjenim zločinima i da komisija mora da sačini činjenični zapis prošlosti, koji će biti zasnovan na činjenicama i rekonstrukciji događaja. Postoji slaganje oko toga da mandat REKOM-a treba da obuhvati problem nestalih lica, otkrivanja njihove sudbine i otkrivanje masovnih grobnica. Ali, REKOM mora da sarađuje sa državnim komisijama, a ne da zauzme njihovo mesto. Neki još veruju da REKOM treba da se bavi i uzrocima rata, iako ima i drugih koji veruju da bi to pitanje zamaglilo ostale probleme i da bi diskusija u tom slučaju mogla otići daleko u prošlost. Postoje i različita gledišta o počiniocima zločina i o tome da li i oni treba da budu uključeni u proces … jer postoji strah od javnog saopštavanja imena počinilaca – jer na kraju krajeva ovde je reč o komisiji, a ne o sudskom telu. Rasprava je u toku, ali već postoji slaganje oko toga da REKOM može da intenzivira i podrži trenutna suđenja za ratne zločine, ali ne može da zameni sudove ili da predstavlja servis tužilaštva.

Kako bi REKOM tretirao odluke sudova i Haškog Tribunala? Da li će klasifikovati zločine [kao ratne zločine]?

REKOM nema mandat da klasifikuje zločine. Mi se razlikujemo u odnosu na brojne komisije u svetu jer su one osnivane tamo gde ne postoje suđenja za ratne zločine i ad hoc sudovi… moramo da budemo pažljivi prilikom definisanja mandata REKOM-a. Mi smatramo da je važno da se čuje za dokumente koji se odnose na veliki broj zločina, koji još uvek nisu dokumentovani u suđenjima, i da se oni koriste. Snaga leži u činjenici da će to predstavljati spis koji će biti sveobuhvatniji od bilo kog spisa koji je napravio sud jer se oni fokusiraju na optužnice i optužene.