Nezakonit pritvor Sylejmana Bajgore i Ekrema Nebihua – svedocenje Ekrema Nebihua

Izveštaj sa suđenja – 12. novembar 2008.

U postupku za naknadu štete zbog nezakonitog pritvora i torture, koji je FHP pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuo protiv Republike Srbije u junu 2007. godine u ime Sylejmana Bajgore, iz sela Domanek/Damanek [opština Glogovac/Gllogoc] i Ekrema Nebihua, iz sela Hrtica/Hertice [opština Podujevo/Podujevë], 12. novembra 2008. godine je održano ročište, na kojem je saslušan Ekrem Nebihu.

Ekrem Nebihu je rekao da je krajem maja 1999. godine zbog rata pobegao iz svog sela Hrtica/Hertice u Štrbulovo/Shterbullove [opština Glogovac/Gllogoc]. Oko 6:00 časova ujutru, 28. maja, Štrbulovo/Shterbullove je opkoljeno od strane srpskih policijskih i vojnih snaga. Počeli su da pucaju po krovovima kuća a ubrzo su počeli ulaziti u kuće i izvoditi muškarce. On, njegov otac Xhafer Nebihu i brat od strica [Albert Nebihu] su takođe izvedeni iz kuće. Pripadnici srpskih snaga su ih odveli u jednu obližnju praznu kuću i počeli su da ih tuku pesnicama i kundacima od pušaka i pištolja. Tražili su im novac. Njegov otac im je dao nešto novca. Posle toga, postrojili su ih sa ostalim muškarcima iz sela pored jedne kuće i potom ih sve ponovo počeli batinati. U blizini je bilo i dece koja su to sve posmatrala.

Odatle je cela grupa od oko 400-500 ljudi, u pratnji pripadnika srpskih snaga, odvedena u koloni prema selu Čikatovo/Qikatovë. Dok su hodali, pripadnici srpskih snaga su im naredili da pevaju srpske pesme, ali kako ni on niti bilo ko iz grupe nije znao pesme, niti srpski jezik, pripadnici srpskih snaga su ih ponovo tukli. U Čikatovu/Qikatovë su ih uveli u parkirane vojne kamione i odatle ih prevezli u Glogovac/Gllogoc. U Glogovcu/Gllogoc su ih uveli u prizemlje jedne poslovne zgrade. Prilikom silaska iz kamiona, jedan vojnik ga je udario metalnom šipkom u potiljak i tada je pao u nesvest. Bio je 5-6 minuta bez svesti. Kada se osvestio, taj vojnik je nastavio da ga tuče svuda po telu. Molio je vojnika da ga ne tuče. Rekao je da ima 12 godina iako je tada imao 15 godina, misleći da će ga to ubediti da prestane da ga tuče. Policajci i vojnici su tada tukli i druge muškarce koji su doveženi sa njim.

Posle batinanja, odveden je kod policisjkog inspektora. Pre njega, kod inspektora je bio neki stariji čovek kome je inspektor stavio cev od puške u usta. Zbog toga se veoma uplašio. Rekao je inspektoru da ima 12 godina. Nakon davanja podataka, policajci su ga sproveli u jednu prostorije u nekoj od okolnih zgrada. Na putu do te zgrade bio je formiran špalir od vojnika i policajaca. Prolazeći kroz taj špalir, dobio je puno udaraca metalnom šipkom i palicom. Bio je ošamućen kada je stigao do zgrade. U jednoj od prostorija u toj zgradi je već bilo nekoliko Albanaca i tamo je policija nastavila da ih tuče. Tokom tog batinanja, jedan od policajaca mu je, udarajući ga metalnom šipkom polomio srednji prst na desnoj ruci. Nekon izvesnog vremena, policajci su njega i ostale odveli u drugu prostoriju. Naredili su im da legnu na pod a trojici pritvorenika su naredili da legnu na leđa onima koji su ležali. Naređeno im je da se ne pomeraju. U tom položaju su proveli oko tri sata. Video je da su na obližnjem igralištu uhašeni Albanci „izigravali golmane“ – policajci su šutirali ka golu i ako neko odbrani udarac, bivao je pošteđen od batina, u suprotnom bi bio pretučen.

Celi taj dan je proveo bez hrane i vode. Tu je i prenoćio. Tokom noći, policajci su pritvorenike povremeno izvodili na batinanje. Ujutru su prozvani i uvedeni u autobuse. Policajci koji su bili sa njima u autobusu, rekli su im da ih voze za Makedoniju. Tokom vožnje, svi su morali da sagnu glave skoro do poda. Odveženi su u zatvor u Lipljanu. Prilikom ulaska u ćelije, dobili su batine od policajaca a zatim im je naređeno da se skinu goli. Njega su sproveli kroz jedan mračni hodnik do velike sale gde su ga ponovo tukli, pitajući ga odakle je. U toj sali je već bilo dovedeno oko 350 ljudi. Nikavu hranu im nisu dali, već samo malo vode. Onoga ko je tražio vode, policajci bi prvo pretukli i tek onda mu dali vode. U ovoj prostoriji je proveo 12 dana. Obroci i voda su im deljeni neredovno a obroci su bili nedovoljni.

Nakon 12 dana, policajci su njega i ostale ponovo uveli u autobuse. Vezali su mu ruke najlonskom žicom koja mu je napravila velike rane na rukama. Tokom vožnje autobusom, policajci su ih tukli, dok su im glave bile pognute. Nakon pet-šest sati vožnje, stigli su u zatvor u Niš. Tu nije bilo mesta, pa su nastavili put za Požarevac. Po dolasku u zatvor u Požarevcu, smešten je u blok za izolaciju. Tokom sprovođenja do sobe, zatvorski stažari su ga tukli. Bio je u sobi sa tri još pritvorenika. U sobi si svi morali da stoje i da čekaju da se pojavi službenik koji je trebalo da im uzme lične podatke. Tako su stajali 4-5 sati. Kada je konačno otišao u kancelariju, službenik je Ekremu rekao da on zna da je on bio kurir OVK i da će zbog toga da bude osuđen na kaznu zatvora od 10 do 20 godina. U Požarevcu je proveo šest meseci.

Uslovi u zatvoru su bili jako loši. Kupali su se jednom u tri nedelje. Nije im bila dozvoljena šetnja, hrana je bila loša i često su bili izloženi fizičkom i psihičkom maltretiranju od strane stražara. Iako su mu i otac i brat od strica bili u zatvoru u Požarevcu, on je to saznao tek posle četiri meseca od dolaska. Tada su mu policajci dozvolili da se na deset minuta vidi sa ocem, ali je njegov otac zbog zahteva da vidi sina dobio batine. Pakete koje su mu redovno slali od kuće nije dobijao, osim jednom.

Jedne večeri je saznao od drugog zatvorenika da će uskoro biti pušten na slobodu. Sutradan, 4. aprila 2000. oslobođen je zajedno sa još desetak lica. Tada je video svog brata od strica. Uvedeni su autobus i krenuli sa ka Leskovcu. Policajci su tokom vožnje namerno zatvorili prozore u autobusu i pustili grejanje. Vrućina je bila neizdrživa. Zaustavili su se u dvorištu maloletničkog zatvora u Leskovcu. Tu su bili jedan sat a onda su nastavili put ka Kosovu. Tamo ih je dočekao Međunarodni Crveni krst i sproveo do Prištine.

U Glogovcu se javio lekaru zbog zdravstvenih problema i išao je na razne lekarske preglede i lečenja. Preko Udruženja žrtava rata je primao terapiju, snimao je glavu i prst. Teško je hodao od bolova zbog zadobijenih povreda. Imao je i psihičkih tegoba.  Protiv njega nikada nije pokrenut nikakav postupak, niti je dobio rešenje o pritvoru.