Deklaracija o obavezama države srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici
Nevladine organizacije Komitet pravnika za ljudska prava, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Gradjanske inicijative, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Žene u crnom, Beogradski krug, Fond za humanitarno pravo i Inicijativa mladih za ljudska prava predlažu Narodnoj skupštini Republike Srbije da na osnovu člana 72. stav 1 tačka 1, 2. i 6. i stava 2. i člana 73. stav 1. tačka 2. Ustava Republike Srbije i članova 130. i 156. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije,
usvoji sledeću
DEKLARACIJU
o obavezama države srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u srebrenici
Narodna skupština Republike Srbije,
polazeći od činjenice da je Srbija i Crna Gora punopravni član Ujedinjenih nacija i Saveta Evrope, a Republika Srbija država-članica Državne zajednice Srbija i Crna Gora,
da je Srbija i Crna Gora potpisnik Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida,
naglašavajući da je genocid zločin po međunarodnom pravu koji je u suprotnosti sa duhom i ciljevima Ujedinjenih nacija koji civilizovani svet osuđuje,
podsećajući da je kroz celokupnu istoriju ljudskog roda genocid, bez obzira da li je vršen u vreme rata ili mira, pričinjavao veliku štetu čovečanstvu, kao i da medjunarodno pravo obavezuje zemlje-potpisnice Konvencije da genocid sprečavaju i, kada je izvršen, kažnjavaju,
ukazujući da je izvršenje genocida, planiranje genocida, neposredno ili javno vršenje genocida, pokušaj genocida i svako saučesništvo u genocidu, kažnjivo
naglašavajući da je poricanje genocida i odobravanje genocida čin koji ima karakter saučesništva u zločinu, jer je sprečavanje i kažnjavanje zločina genocida otelotvorenje savesti čovečanstva
Imajući u vidu najviše i opšteprihvaćene državne interese:
izgradnju i razvoj demokratskog, na načelu vladavine prava zasnovanog društva u Republici Srbiji, u kojem se dosledno poštuju ljudska prava,
očuvanje i jačanje stabilnosti i saradnje u regionu bivše Jugoslavije ili jugoistočne Evrope i
približavanje i uključivanje Republike Srbije, kroz članstvo u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, u evropske asocijacije sa krajnjim ciljem prijema u Evropsku Uniju;
uvažavajući napore relevantnih međunarodnih institucija, vladinih i nevladinih organizacija u pogledu saradnje sa Medjunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu,
prepoznavajući važne korake koji su učinjeni formiranjem uslova za početak domaćih suđenja za ratne zločine,
insistirajući na principima i ciljevima Povelje Ujedinjenih nacija, pre svega, na poštovanju ljudskih prava i bezbednosti i
posebno ukazujući na osnovne principe Univerzalne deklaracije o pravima čoveka Ujedinjenih nacija:
– da je priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudske porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu;
– da je nepoštovanje i preziranje prava čoveka vodilo varvarskim postupcima, koji su vređali savest čovečanstva;
– da je bitno da prava čoveka budu zaštićena pravnim sistemom;
– da je nužno da se podstiče razvoj prijateljskih odnosa medu narodima;
– da je zajednički standard koji treba da postignu svi narodi i sve nacije da bi svaki pojedinac i svaki organ društva, imajući ovu Deklaraciju stalno na umu, težio da učenjem i vaspitavanjem doprinese poštovanju ovih prava i sloboda da bi se postupnim unutrašnjim i međunarodnim merama obezbedilo njihovo opšte i stvarno priznanje i poštovanje kako među narodima samih država-članica, tako i među narodima onih teritorija koje su pod njihovom upravom.
Narodna Skupština Republike Srbije
OCENJUJE
Da shodno međunarodnim dokumentima koji su postali sastavni deo pravnog sistema Srbije i Crne Gore, i u skladu sa Ustavnom Poveljom i zakonodavstvom Srbije i Crne Gore odnosno Republike Srbije, državni organi Republike Srbije imaju dužnost da preduzmu sve raspoložive mere za aktivno suočavanje sa genocidom i ratnim zločinima i pomognu rehabilitaciji žrtava i članova njihovih porodica.
Ovu dužnost državnih organa Republike Srbije nalažu:
1. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima Ujedinjenih nacija koji proklamuje:
“da se prema principima izraženim u Povelji Ujedinjenih nacija, priznavanje dostojanstva koje je bitno za sve članove ljudske porodice i njihovih jednakih i neotuđivih prava, predstavlja osnovu slobode, pravde i mira u svetu,” i propisuje:
1) da sloboda ubeđenja može biti predmet onih ograničenja koja predviđa zakon, a koja su nužna radi zaštite javne bezbednosti, reda, zdravlja ili morala, ili pak osnovnih prava i sloboda drugih lica.
2) da ostvarivanje slobode izražavanja obuhvata posebne dužnosti i odgovornosti i da zato može biti podvrgnuto izvesnim zakonskim ograničenjima radi poštovanja prava ili ugleda drugih lica, kao i zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala.
3) da je svako propagiranje rata zakonom zabranjeno.
4) da je zakonom zabranjen svaki poziv na nacionalnu, rasnu ili versku mržnju i koji predstavlja podsticanje na diskriminaciju, neprijateljstvo ili nasilje.
2. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja, kao sastavni deo unutrašnjeg pravnog sistema, predviđa:
1) da sloboda ispovedanja ubeđenja može biti podvrgnuta samo onim ograničenjima koja su propisana zakonom i neophodna u demokratskom društvu u interesu javne bezbednosti, radi zaštite javnog reda, zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih;
2) da korišćenje svih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.
3. Ustavna povelja Srbije i Crne Gore, koja naglašava:
1) da je Povelja o ljudskim i manjinskim pravima sastavni deo Ustavne povelje, te da se odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim i manjinskim pravima neposredno primenjuju;
2) da ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad zakonodavstvom Srbije i Crne Gore i zakonodavstvom država- članica.
4. Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, koja obavezuje:
1) da se ljudska i manjinska prava zajemčena Poveljom tumače na način kojim se unapređuju vrednosti otvorenog i slobodnog demokratskog društva, u skladu sa važećim međunarodnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava i praksom međunarodnih tela koja nadziru njihovo sprovođenje;
2) da sloboda ispoljavanja vere ili ubeđenja može biti ograničena zakonom, ako je to neophodno radi zaštite javne bezbednosti, zdravlja, morala ili prava drugih lica;
3) da se pravo na slobodu izražavanja može ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih lica, očuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda, nacionalne bezbednosti, javnog zdravlja i morala ili javne bezbednosti;
4) da se sloboda okupljanja može ograničiti zakonima država-članica ako je to neophodno radi zaštite javne bezbednosti, javnog zdravlja i morala, nacionalne bezbednosti ili zaštite prava drugih lica;
5) da se pravo na slobodu udruživanja može ograničiti zakonima država-članica, ako je to neophodno radi zaštite javne bezbednosti, javnog zdravlja i morala, nacionalne bezbednosti ili zaštite prava drugih lica;
6) da se organizacije čije je delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, ukidanje zajemčenih ljudskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje mogu zabraniti odlukom nadležnog suda;
7) da je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne, verske ili druge neravnopravnosti, kao i izazivanje i raspirivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje i netrpeljivosti;
8.) da je država u obavezi da podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.
5. Zakon o nacionalnim manjinama Srbije i Crne Gore, koji zabranjuje svaki oblik diskriminacije na nacionalnoj, etničkoj, rasnoj, jezičkoj osnovi, prema licima koja pripadaju nacionalnim manjinama, kao i da prava koja su predviđena ovim zakonom ne smeju biti korišćena radi ispunjenja ciljeva koji su suprotni načelima međunarodnog prava ili su upereni protiv javne bezbednosti, morala ili zdravlja ljudi.
U skladu sa navedenim međunarodnim dokumentima, Ustavnom poveljom i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima,
Narodna skupština Republike Srbije
ZAKLJUČUJE
– da državni organi Republike Srbije hitno moraju da preduzmu sve raspoložive mere koje bi omogućile da se navedene odredbe međunarodnih dokumenata i domaćih propisa u potpunosti primene;
– da proces izgradnje demokratskog i multietničkog društva ne može da se bazira na negiranju zločina koji su počinjeni u naše ime;
– da poštovanje ljudskih prava podrazumeva i poštovanje žrtava;
– da pravilno ocenjivanje i vrednovanje zločina podrazumeva suočavanje sa prošlošću i da je to jedini put ka novom početku u demokratsku budućnost;
– da genocid ne sme da se veliča, ne sme da se negira i ne sme da se zaboravi;
– da suočavanje s prošlošću zahteva sistem institucija, mehanizama i procesa, koje je Srbija dužna da usvoji i primeni;
REPUBLIKA SRBIJA SE OBAVEZUJE
– da će razotkriti i kazniti svako ideološko opravdanje zločina;
– da će građanima otvoriti mogućnost da odbace kompromitovane vrednosne stavove, i da će onemogućiti instrumente, aktere i posledice masovnog nasilja iz javnog i društvenog života;
– da će obezbediti vrednosni diskontinuitet sa lošom prošlošću usvajanjem mera i propisa koje će predstavljati pravni okvir za odricanje politike zločina a kako bi se afirmisao adekvatan sistem vrednosti i reafirmisao izgubljeni osećaj za pravdu;
– da će podsticati takav politički dijalog koji neće otvarati prostor za pravnu instituzionalizaciju zločina niti dovoditi u pitanje elementarni smisao kategorija ispravnog, dobrog i pravednog ponašanja;
– da će usvojiti sve mere kako bi pitanje odgovornosti za zločin postalo stalna tema u političkom i javnom životu;
– da neće dozvoliti prihvatanje posledica zločina, tako što će pravdanje genocida predstaviti kao legitiman politički stav;
– da će poštovati presude koje su jasno definisale pravni karakter zločina genocida izvršenog u Srebrenici;
– da će se jasno obratiti žrtvama i njihovoj zajednici i priznati da je zločin izvršen u naše ime, i tim činom legitimne i moralne demonstracije distancirati se od zločina
Žrtve imaju pravo na to i to očekuju od nas.
