Presuda Savi Matiću zasnovana je na dokazima

Sava Matić, Srbin iz Orahovca na Kosovu optužen je za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 KZ SRJ. Nakon okončanog dokaznog postupka, Okružni sud u Prizrenu, sastavljen od dvojice međunarodnih sudija i jednog lokalnog sudije, doneo je 29. januara 2001. godine većinom glasova presudu kojom je optuženi oslobođen odgovornosti za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ali je utvrđeno da je kriv za krivično delo laketelesne povrede i izrečena mu je kazna od dve godine zatvora. Pritvor mu je produžen do pravnosnažnosti presude

Optužnica je teretila Savu Matića, Srbina iz Orahovca, za krivično delo ratni zločini protiv civilnog stanovništva, član 142. stav 1. Krivičnog zakona SRJ, koji se primenjuje na Kosovu na osnovu propisa UNMIK-a. U optužnici, koju je zastupao albanski tužilac Skender Morina, navodi se da je za vreme oružanog sukoba u Orahovcu, jula 1998. godine, kao i za vreme rata na Kosovu u vremenu od 23. marta 1999. godine do 12. juna 1999. godine na teritoriji opštine Orahovac i to u selima Velika Kruša i Donje Potočane, kršeći pravila međunarodnog prava Sava Matić izvršavao naredbe o napadu na nezaštićeno civilno albansko stanovništvo, nečovečnom postupanju primenjujući mere zastrašivanja i terora, uzimanju talaca, protivzakonitom odvođenju u koncentracione logore i drugim protivzakonitim zatvaranjima, prisiljavanju na prinudni rad, uništavanju ili prisvajanju u velikim razmerama imovine koje nije opravdano vojnim potrebama, paljenju kuća, pljačkanju pokretne imovine; da je kao član srpske paramilitarne jedinice u Orahovcu izvršujući naredbu obučen u policijsku kamuflažnu uniformu, naoružan automatskom puškom učestvovao u likvidaciji 42 žitelja sela Velika Kruša dana 26. marta 1999. godine; da je učestvovao u fizičkom maltretiranju i pljačkanju stanovništva u selu Donje Potočane, i to žitelja ovog sela Xhemali Ahmeti, Qazim Sylejmani, Hasan Hajredini, Hidajet Ahmeti, Isa Zeka i Sadik Zeka.

Dokazni postupak

Glavni prtetres zakazan za 30. novembar 2000. godine, nije održan, zbog toga što optuženi Sava Matić, koji se nalazio u pritvoru u Mitrovici od 27. decembra 1999. godine, nije doveden u sud i zbog nedolaska branilaca optuženog. Predsednik sudskog veća Daniel Gruia, međunarodni sudija, odložio je glavni pretres za 22. januar 2001. godine. U periodu od 22 do 25. januara 2000. godine održana su tri suđenja na kojima je saslušano sedam svedoka i pročitani iskazi dva svedoka dati u istrazi. Pretresi su održani pred tročlanim većem Okružnog suda u Prizrenu, koje su činili predsednik veća Daniel Gruia, međunarodni sudija, pomoćni sudija dr. Ingo Risch, međunarodni sudija i pomoćni sudija Meriman Vehapi, lokalni sudija.

Predsednik sudskog veća je nakon čitanja optužnice, obavestio optuženog da treba pažljivo da prati tok suđenja i da u svakom trenutku ima pravo da se obrati veću. Optuženi je izjavio da je nevin. Izjavio je da u julu 1998. godine, kada je došlo do sukoba Oslobodilačke vojske Kosova i vojske i policije u Orahovcu, nije učestvovao u akcijama, iako je pre početka sukoba po pozivu Teritorijalne Odbrane (TO) zadužio uniformu. Tokom NATO bombardovanja viđao je Albance kako u kolonama napuštaju kuće i odlaze, ali ne zna kuda su išli. Optuženi tvrdi da nikada nije bio u selu Velika Kruša, a da je u selo Donji Potočani otišao dva puta da traži mleko. Sava Matić je istakao da je mogao da napusti Kosovo po dolasku KFOR-a, ali to nije učinio jer je smatrao da pošto nije kriv nema razloga da beži sa Kosova.

Svedok Afrim Zequiri izjavio je da je grupa policajaca, njih oko 15, zaustavila veću grupu Albanaca kada su se sa okolnih planina vraćali u selo. Policajci su podelili Albance u dve grupe, jednoj su naredili da ide u selo Nagavc, a drugoj u selo Velika Kruša. Prema navodima svedoka policajci su otvorili paljbu iz automatskog oružja nakon što je grupa u kojoj se on nalazio odmakla 20-30 metara. Preživeli su on, Sylejman Gashi i Jemin Duraku. Svedok tvrdi da je za vreme incidenta video lice okrivljenog “i to samo nekoliko sekundi”. Prepoznao ga je na fotografiji koju su mu pokazali pripadnici KFOR-a. Predsedavajući sudija je skrenuo pažnju svedoku da se njegova izjava istažnom sudiji razlikuje od upravo datog iskaza. Na to je svedok izjavio da nije siguran u identifikaciju lica, jer su lica odgovorna za masakr imala lice obojeno maskirnom bojom i podignute kragne od kaputa, da sumnja da je krivac optuženi i da su on i ostali svedoci masakra zaključili da je optuženi osoba odgovorna za zločin. Nakon upozorenja da je davanje lažnog iskaza kažnjivo, svedok je kontradiktornosti u iskazima objasnio mogućim greškama u prevodu i ponovio da su “njih trojica posle razgovora došli do zaključka da je optuženi kriv za masakr”. Svedok je istakao da okrivljeni nije imao kacigu ni automatsku pušku, ali da je on taj koji im je naredio da se podele u dve grupe.

Drugi svedok, Xhemali Ahmeti iz sela Donji Potočani, izjavio je da je optuženi jednom prilikom u njega uperio pušku i tvrdio da se šali, da je došao u njegovu kuću dva dana nakon tog incidenta i da je pošto je bio naoružan prestrašio svedokovu decu. Svedok je rekao da “nije video svojim očima da je Sava nekog ubio, ali da on treba da zna koga je sve ubio”. Za incident u vinogradu saznao je od Hajredini Alija.

Svedok Sadik Zeka obavestio je sud da je od policije tražio dozvolu da Hasan Ali Thaqi i Ali Selman Thaqi idu da rade u svom vinogradu jer se u to vreme nije smelo izlaziti iz kuća bez dozvole policije. Oni su mu ispričali da je optuženi sa još dvojicom ili trojicom došao u vinograd, vezao ih žicom za stub od vinove loze i pretio im puškom.

Svedok Hasan Ali Hajredini je izjavio da je optuženi sa još tri lica, Srđanom i dvojicom Roma, došao u vinograd njegovog oca i da su njegovog oca tukli Romi, a da su njega i brata tukli optuženi i Srđan. Naredili su im da sutra ponovo dođu u vinograd i objasne im ko je iskopao rupu u vinogradu. Sutradan nisu došli jer im je komandant sela Novica rekao da ne idu jer će biti ubijeni. Modrice koje su zadobili prilkom batinanja u vinogradu prošle su posle dve nedelje.

Svedok Qazim Sylejmani izjavio je da on lično o optuženom ne zna ništa, i da je sve saznao od drugih lica.

U dopuni dokaznog postupka pročitane su izjave dvojice svedoka iz istražnog postupka i saslušana su još dvojica svedoka koji su preživeli masakr 26. marta. Pročitana je izjava svedoka Isaka Zeke u kojoj on opisuje ponašanje policije i paravojnih trupa u selu Donji Potočani. Za Savu Matića i Srđana Grkovića tvrdi da su pljačkali i tukli po selu, da su njemu jednom prilkom pretili puškom, a drugom uzeli 100 DM. Pročitana izjava drugog svedoka Hidajeta Ahmetia nije sadržala podatke o optuženom već samo o incidentima tokom boravka vojske i policije u selu.

Svedok Jemin Duraku izjavio je da su njega i ostale meštane sela proterale srpske policijske snage i zaustavile na Romskom groblju iznad sela. Tu ih je policija podelila u dve grupe. Optuženi je bio vođa grupe od 15 policajaca koja je podelila Albance. Svedok kaže da optuženi Matić nije imao pušku, nego samo revolver i prijemnik za vezu. Nakon ispitivanja svedok je promenio iskaz i rekao da su na grupu policajaca iznad sela naišli slučajno. Odgovarajući na pitanja sudije o tome šta je optuženi rekao dok ih je delio u grupe, svedok je naveo da nije razumeo šta je optuženi govorio jer ne zna srpski, ali je Osman Sejdullahu prevodio reči optuženog. Optuženi je rukom određivao ko gde treba da stane i kuda da ide. Najpre su odvojene žene i deca, i naređeno im je da se udalje. Posle desetak minuta policajci su jednoj grupi muškaraca naredili da ide u selo Nagavc a drugoj u Veliku Krušu. Prva grupa je krenula, odmakla oko 30 metara i tada su policajci zapucali. Onda su pucali i u grupu u kojoj se nalazio svedok. Svedok ne zna da li je u grupi policajaca koja je pucala na njih bio optuženi. Po svedokovim rečima Afrim Zequiri, koji se nalazio u njegovoj grupi, spasio mu je zivot jer ga je pritisnuo rukom na zemlju i dao mu znak da ne ustaje. Nakon toga svedok je rekao da je Afrim bio ispred njega a on na kraju, odnosno da ako je uneto u zapisnik da je on bio na kraju grupe da to nije tačno i da su iza njega bila još dva lica. Svedok nije odgovorio na primedbu predsednika veća da se njegova izjava razlikuje od izjave Afrim Zequiria, u kojoj on tvrdi da je svedoka video tek pošto je ustao sa zemlje, krenuo obazrivo, video da je ostao živ njegov prijatelj Gashi, došao do njega i sa njim nakon nekoliko metara došao do Durakua.

Svedok Selman Gashi je u svojoj izjavi naveo da su na policajce koji su se krili na groblju naišli kad su se vraćali sa planine u selo. Video je optuženog u grupi policajaca koja ih je podelila u grupe i koja je išla iza njih kad im je naređeno da krenu u pravcu sela Nagavc. Nakon što su prešli desetak metara počela je pucnjava i on je skočio u jarak, a zatim trčao 400-500 metara nakon čega je od umora pao na zemlju. Posle ponoći do njega su došla dva lica i oni su krenuli za Nagavc. Odgovarajući na pitanja sudije, svedok je rekao da na fotografiji KFOR-a nije prepoznao Savu Matića, ali da on i dalje sumnja da su mu uopšte pokazali fotografiju optuženog. U selu su razgovarali o tome ko je mogao da počini zločin i on se “ubedio da je to optuženi, danas, kad sam ga ovde video”.

Pitanja tužioca svedocima bila su usmerena ka opisu opšte slike stanja na Kosovu u vreme masakra i posle toga. Uglavno su se odnosila na činjenice sa kojima nije moguće neposredno povezati optuženog, npr. da li su kuće posle masakra zapaljene, da li je selo granatirano, šta je narod radio. Tužilac je nekoliko puta zamerio predsedavajućem sudiji što postavlja pitanja na koja svedok treba da odgovara sa da ili ne, a ne može slobodno da iskazuje o događaju.

Završna reč tužioca i odbrane

Na pretresu održanom 25. januara, stranke su iznele svoje argumente. Tužilac je ocenio da je nesporno utvrđeno da je optuženi izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Razlike u iskazima svedoka obrazložio je vanrednim uslovima koji su vladali na Kosovu za vreme oružanih sukoba. Prema njegovim rečima ni u normalnim uslovima dva lica ne mogu na identičan način opisati isti događaj, a da je u vanrednim uslovima to posebno teško. Ukazao je da je zbog postupaka optuženog civilno stanovništvo doživelo psihičke traume, ljudi su deportovani, spaljene su im kuće, i u svim tim radnjama stiču se elementi krivičnog dela ratni zločin, te sud optuženog treba da oglasi krivim i kazni po zakonu.

Branilac optuženog Ljubomir Pantović ukazao je da se optužnicom okrivljenom stavljaju na teret događaji iz 1998. godine o kojima do okončanja glavnog pretresa nijedan svedok nije dao izjavu niti je to ustanovljeno izvođenjem drugih dokaza. Nije dokazano da je optuženi uzimao taoce, odvodio lica u koncentracione logore i prinudno ih zatvarao, da ih je prisiljavao na prinudni rad ili palio kuće. Nije dokazano da je optuženi protivzakonito prisvajao imovinu u razmerama neopravdanim vojnim potrebama niti da je pljačkao pokretnu imovinu. Svedočenja su kontradiktorna i nepouzdana: “sva tri svedoka dala su različite verzije istog događaja… Zeqiri je kazao da je kod Romskog groblja u Velikoj Kruši video ubijenih 14 Roma iz sela, svedok Duraku ne pominje to, a Gashi je video 3 ili 4 tela Roma i to u noćnim uslovima dok je bežao… dalje Zeqiri kžze da je nakon prestanka pucnjave ostao preko 7 sati među leševima… da je video Gashija i zajedno sa njim napustio mesto masakra, dok je Gashijev iskaz drugačiji”. Advokat je posebno ukazao na činjenicu da se u izveštaju Međunarodne policije od 9. jula 2000. godine, sačinjenom nakon saslušanja brojnih svedoka konstatuje: “Nemamo nikoga ko može sa sigurnošću identifikovati Savu Matića kao kriminalca. Verujemo da je Matićeva fotografija kao mladića bila zbunjujuća za mnoge svedoke. Matić ima 37 godina a fotografija je iz vremena kada je imao 20. godina. Naše istrage pokazuju da je on niskorangirani mobilisani rezervista” , a u izveštaju šefa istražne policije UNMIK-a Brenda Hundkelena od 24. jula 2000. godine: “Mislimo da su ove zrtve zbunjene i pogrešno su identifikovale Matića kao zločinca. Zato nema dokaza da on bude uhapšen”. Branilac Pantović je tražio da sud donese oslobađajuću presudu.

U svojoj završnoj reči, drugi branilac optuženog, Stoja Djuričić, istakla je da se u optužnici govori o 42 ubijena lica a da su svedoci naveli 18 ubijenih i da do okončanja glavnog pretresa nije utvrđen identitet svih ubijenih. Umesto analize izvedenih dokaza advokat Djuričić je konstatovala da su “Srbi žrtve UCK i NATO, a da pravna teorija kaže da žrtva ne može biti zločinac”.

Treći branilac, Miro Delević, tvrdio je da nema objektivnih uslova za postojanje krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva jer na Kosovu nije bilo ni rata ni oružanog sukoba ni okupacije. U svom objašnjenju prvo je tvrdio da je SRJ proglasila ratno stanje 24. marta 1999. godine, a potom da SRJ nije objavila rat. U prilog svoje tvrdnje da nije bilo oružanog sukoba nije naveo nijedan argument. Kao dokaz da optuženi nije postupao sa umišljajem postavio je pitanje “da li bi optuženi, da je zeleo da izvrši taj masakr dozvolio da ona lica idu 30 metara pa onda naredio pucanje….da li bi se on udaljio sa tog mesta masakra neproveravajući da li su svi mrtvi?”. Prema njegovom tumačenju optuženi je mogao da javi policiji da je u vinogradu iskopan rov, ali on to nije uradio… da je to učinio “ti ljudi bi imali teže posledice-optuženi je na svoj rizik postupio u njihovu korist”. Istakao je da je optuženi policajac najnižeg ranga, iskazao je žaljenje zbog nemogućnosti da zaštiti imovinu svojih sunarodnika od pljačke i paljenja, KFOR-u je sam predao oružje i nije pobegao sa Kosova.

Presuda

Sud je većinom glasova doneo oslobađajući presudu, našavši da na osnovu dokaza izvedenih na glavnom pretresu na kojima se jedino, prema odredbama ZKP-a, može zasnivati sudska odluka, nije dokazano da je optuženi izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ali je kriv za nanošenje lake telesne povrede licima u vinogradu o čemu postoje nesporni iskazi očevidaca. Sava Matić osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine za krivično delo lake telesne povrede. Sud je doneo odluku o konfiskovanju predatog snajpera sa 110 metaka i odlučio da je optuženi u obavezi da plati sudske troškove, kao i da mu se pritvor produžava do pravnosnažnosti odluke usled opasnosti od bekstva.

U znak protesta protiv donete odluke, lokalni sudija nije prisustvovao izricanju presude, a građani su ispred zgrade suda protestovali.

Nalazi i preporuke

Suđenje Savi Matiću odvijalo se u skladu sa standardima pravičnog suđenja koji zahtevaju poštovanje svih garantija pravičnog suđenja nezavisno od težine zločina za koji se optuženi tereti.

Međutim, FHP smatra da je tužilac pogrešno postavio optužnicu. Umesto što je naveo desetinu različitih radnji izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 KZ SRJ, tužilac je Matića morao optužiti samo za one radnje za koje je postojala osnovana sumnja da ih je izvršio i predložiti dokaze koji to potvrđuju. Iz nejasnih razloga tužilac je u optužnicu uneo gotovo sve zakonom predviđene radnje izvršenja, a da pri tom nije ponudio nijedan dokaz. Cini se da je tužilac ili prevideo da su radnje izvršenja krivičnog dela ratni zločin iz člana 142 KZ SRJ alternativno postavljene ili da mu se činilo da navođenje samo nekih, a ne svih, ne čini optužbu dovoljno teškom.

Imajući u vidu da se član 142 KZ SRJ zasniva na Zenevskoj konvenciji o zaštiti civilnih lica za vreme rata, kojom se garantuje zaštita civilima i za vreme oružanog sukoba koji nema karakter međunarodnog, tužilac nije morao dokazivati prirodu oružanog sukoba na Kosovu, a odbrana je bespredmetno osporavala postojanje zakonskih uslova za kvalifikaciju određenog ponašanja kao ratnog zločina. Međutim, tužilac je morao da dokaze postojanje ili direktnog ili eventualnog umišljaja učinioca, što on tokom dokaznog postupka nije učinio. Pri tome, da bi se dokazala odgovornost učinioca nije bilo potrebno dokazati da je on imao svest, znanje o tome da njegovo ponašanje predstavlja kršenje međunarodnog humanitarnog prava, s obzirom da je reč o tzv. objektivnom uslovu inkriminacije koji je ispunjen samim postupanjem suprotno ustanovljenim odredbama humanitarnog prava.

UNMIK je doneo Uredbu br. 1/2001, koja je stupila na snagu 12. januara te godine, kojom se zabranjuje suđenje u odsustvu licima “optuženim za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, kako su definisana u Glavi XVI KZ SRJ ili Rimskom statutu međunarodnog krivičnog suda (17. juli 1998)”. Donošenje Uredbe posledica je nastojanja UNMIK-a da se u postupcima na Kosovu poštuju međunarodna pravila pravičnog suđenja, koja zahtevaju pre svega pravičnu raspravu i kontradiktornu proceduru u kojoj će okrivljeni moći da iznese svoju odbranu i da ospori navode tužioca. Polazeći od toga da je koncept individualne krivične odgovornosti, i u nacionalnom i u međunarodnom krivičnom pravu, postavljen tako da obuhvata sva odgovorna lica unutar hijerarhijski postavljene komandne odgovornosti, tačnije sva lica od nivoa donosilaca političkih odluka do vojnika, paravojnika ili civila koji su te odluke sprovodili, napori tužilaštva na Kosovu moraju biti usmereni ka prikupljanju dokaza o učinjenim zločinima, polazeći od neposrednih izvršilaca ka naredbodavcima. Politizacija krivičnih postupaka bez nastojanja da se pronađu pravi krivci sprečiće utvrđivanje istine o onome što se dogodilo na Kosovu. U konkretnom slučaju ubijena su 42 civila za čiju smrt niko nije odgovarao.

Ukoliko je tužilac raspolagao samo dokazima da je optuženi Matić dvojici lica naneo lake telesne povrede, kako proizilazi iz dokaznog postupka, optužnica je i trebala da bude podignuta za krivično delo lake telesne povrede a ne za ratne zločine. Cilj mora biti pronalaženje pravih krivaca kako se ne bi kompromitovao pravosudni sistem. Međutim, postavlja se pitanje, imajući u vidu okolnosti konkretnog događaja i specifičnost situacije na Kosovu u datom vremenu, kakvo je odista bilo ponašanje optuženog Matića. Da li mu se na teret moze staviti npr. primena mera zastrašivanja i terora prema civilnom stanovništvu ili ne. Ako da, tužilac je trebao da prikuplja dokaze u tom pravcu, a ne za radnje koje okrivljeni nije preduzimao, npr. uzimanje talaca, protivzakonito odvođenje u koncentracione logore, prisiljavanje na prinudni rad.