Suđenje šestorici Srba pred Županijskim sudom u Vukovaru u granicama poštenog suđenja
Veće Županijskog suda u Vukovaru izreklo je 13. jula 2004. godine osuđujuću presudu šestorici Srba za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 120 stav 1 Osnovnog krivičnog zakona Republike Hrvatske (OKZRH). Jovan Ćurčić je osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od 15 godina, Miloš Držaić na 11 godina, Mladen Maksimović na 8 godina, a Dušan Mišić, Dragan (Čeda) Savić i Jovica Vučenović na 7 godina.
Prema navodima optužnice, okrivljeni su u periodu od 1. avgusta do 31. septembra 1991. godine kao pripadnici milicije Srpske autonomne oblasti Krajine i Jovica Vučenović kao pripadnik Teritorijalne odbrane Borovo, kršeći pravila međunarodnog prava za vreme oružanog sukoba, nečovečno postupali prema civilnom stanovništvu. Optužnica navodi da je okrivljeni Ćurčić, u svojstvu komandira stanice milicije u Borovu, naredio da se zarobljeni civili zatvore u podrumsku prostoriju stanice milicije, da se odvode na prisilni rad, da se ispituju i zlostavljaju. Usled posledica, nastalih batinjanjem, jedan zatvorenik je preminuo. Ostali okrivljeni su, po navodima optužnice, učestvovali u ispitivanju i zlostavljanju zatvorenika.
Prema oceni Fonda za humanitarno pravo (FHP), koji je pratio ovo suđenje, ono se odvijalo u granicama standarda fer i pravičnog suđenja. Tokom suđenja poštovana su prava okrivljenih na upotrebu svog jezika, na javnu i pravičnu raspravu, kao i pravo da se brane uz pomoć advokata.
Ipak, Sudsko veće je povremeno dopuštalo da svedoci prete okrivljenima i njihovim branicoma, kvalifikujući te pretnje svedočenjem žrtava. Tako je nakon davanja iskaza na glavnoj raspravi 15. januara 2004. godine, svedok (oštećeni) Vlado Čizmar, iz publike reagovao na svedočenje Nedeljka Dumančića rečima da okrivljene treba streljati, da ne zaslužuju branioce i slično. Na primedbu branilaca okrivljenih, Marka Babića i Petra Miletića, da oštećeni Čizmar ne može da se ponaša na taj način u sudnici, predsednik veća ih je upozorio rečima da niko ne sme prekidati Čizmarevo “svedočenje”, te je deo Čizmarevih reči uneo u zapisnik, a braniocima optuženih Marku Babiću i Petru Miletiću izrekao opomenu.
Sudsko veće je Jovana Ćurčića oglasilo krivim i navelo u presudi da je dokazano da je on bio komandir stanice milicije u Borovu i samim tim naredio sve ono što mu se stavljalo na teret. Nesporno je da je sudsko veće pravilno zaključilo kako je okrivljeni Ćurčić bio na toj poziciji. Međutim, ni jedno svedočenje, ili materijalni dokaz ne upućuju da je Ćurčić izdao ijednu naredbu,koja mu se stavlja na teret. Sudsko veće se nije bavilo utvrđivanjem činjenica da li je Ćurčić uopšte izdavao naredbe i kakve su one bile, već je jedino ispitivalo da li je okrivljeni bio zapovednik stanice milicije u Borovu. U skladu sa takvim pristupom, Sudsko veće je zaključilo da je okrivljeni «naprosto fukcionirao kao komandir. To što je činjeno zbog opisanih okolnosti jedino se i moglo činiti naredbama optuženog Jovana Ćurčića.»
Odredba člana 120 OKZRH kao moguće oblike izvršenja krivičnog dela ratnog zločina protiv civilnog stanovništva predviđa izdavanje naredbe za protivpravno postupanje, ili postupanje po toj naredbi, dakle činjenje. Eventualna mogućnost izvršenja ovog krivičnog dela nečinjenjem, ako je izvršilac propustio da spreči izvršenje krivičnog dela, odnosno da kazni počinioce, moguća je primenom člana 28 stav 2 OKZRH. Budući da se Ćurčić teretio za izdavanje naređenja – činjenje, za njegovu osudu bilo je potrebno da se dokaže, ne samo da je on bio zapovednik stanice milicije, već i da je odgovarajućim postupcima naredio da se zarobljenici zatvore i da se prema njima nehumano ponaša.
Sa druge strane, iako je uputstvom Glavnog državnog odvjetnika lokalnim državnim odvjetnicima, iz 2002. godine, predviđeno da se odredbe o suđenjima u odsustvu restriktivno tumače, u Hrvatskoj se nastavlja praksa suđenja u odsustvu, pa su tako i u ovom slučaju u odsutnosti osuđeni Mladen Maksimović, Dragan (Čeda) Savić i Jovica Vučenović. Pored toga, nastavljena je i praksa preširokog optuživanja, kada su počinici zločina srpske nacionalnosti. Naime, iako je od samog početka suđenja bilo jasno da nema niti jednog dokaza protiv okrivljenih Željka Savića i Dragana (Bogdan) Savića, te da je došlo do zamene identiteta optuženih sa drugim licima istoga prezimena, ŽDO je tek na samom kraju suđenja odustalo od njihovog gonjenja, pa su i ovi okrivljeni proveli tri meseca u pritvoru.
U samoj presudi, kao i u izmenama optužnice od 28. juna 2004. godine nema podataka o pripadnosti oštećenih oružanim formacijama u vreme oružanog sukoba u Republici Hrvatskoj, iako se tokom dokazanog postupka više od 20 svedoka oštećenih izjasnilo da su bili pripadnici Zbora narodne garde i da su zarobljeni u toku borbe. Utisak FHP-a je da su se ŽDO i Sudsko veće opredelili da žrtve tretiraju kao civile iz vere da je to pravednije po njih, zanemarujući da zajednički član 3 Ženevskih konvencija garantuje jednaka prava svim zaštićenim osobama, jednako civilima i ratnim zarobljenicima. Sudsko veće je pošlo od toga da je za određivanje statusa ratnog zarobljenika bitno utvrditi postojanje oružane pobune, koja mora biti nedvosmislena, kako u pogledu adekvatnog naoružanja, tako i u pogledu identifikacije protivnika, i da zarobljavanje mora uslediti odmah nakon polaganja oružja. Na osnovu činjenice da je između polaganja oružja i zarobljavanja (zatvaranja) u Borovu, gde su dovedeni iz kasarne JNA u Somboru u Srbiji, proteklo izvesno vreme, Sudsko veće je odlučilo da su žrtve civili, nezakonito zatvoreni od strane srpske milicije u Borovu.
Po mišljenju FHP-a, sudsko veće je ostalim okrivljenima izreklo prestroge kazne. Miloš Držaić je osuđen za dela koje je počinio kao običan policajac, ali mu je izrečana kazna (11 godina zatvora) kao da je ta dela izvršio dok je bio na poziciji zapovednika. U prilog tom zapažanju je primer presude Županijskog suda u Osijeku za zločin u Paulin Dvoru, kojom je okrivljeni Nikola Ivanković za organizovanje ubistva i ubistvo 18 srpskih civila osuđen na 12 godina zatvora.
