Romi u Srbiji

Romi u Srbiji su se oduvek nalazili na društvenom rubu, izloženi nasilju, segregaciji i diskriminaciji. Od 2000.  do kraja 2002. godine FHP je istražio i dokumentovao 241 slučaj protivpravnog postupanja policije, nasilja i diskriminacije pojedinaca i grupa motivisanih rasnim predrasudama prema Romima. U izveštaju nisu navedeni svi slučajevi, već samo oni najtipičniji i najilustrativniji.

U periodu 1998 – 2002. godine FHP je, pružajući pravnu zaštitu Romima koji su bili žrtve policijske represije, istražio i dokumentovao nekoliko desetina slučajeva nasilja policije nad pripadnicima romske zajednice. Policija Rome zlostavlja, ugrožavajući im ljudsko dostojanstvo i fizički integritet, protivpravno ih lišava slobode i iznudjuje im samooptužujuće iskaze. Zbog ukorenjenosti rasnih predrasuda kao i izražene etničke distance, za ova lica u policijskoj praksi važi princip “pretpostavljene krivice” (slučaj romskog naselja “Antena“, slučaj zlostavljanja trudnice i njenog muža).

Poslednjih godina pojavio se “Skinheads” pokret i bio brzo prihvaćen medju nezaposlenim i slabo obrazovanim mladim ljudima u većim gradovima u Srbiji. Zbog rasističke i ultranacionalističke prirode ovog pokreta, Romi, naročito ulični čistači, predstavljaju najčešću metu njihove brutalnosti (slučaj batinanja čistača ulica, slučaj batinanja dečaka na ulici, slučaj Radmile Marinković). Policija najčešće ostaje pasivna u incidentima ove vrste. Obično izostaje i bilo kakva reakcija javnog mnenja.

Gradjani koji nisu pripadnici ovakvih subkulturnih grupa zabrinjavajuće često ponašaju se agresivno prema Romima. “Vikend nasilnici” napadaju pod dejstvom alkohola, uglavnom subotom i nedeljom noću, romska naselja i zajednička dvorišta u kojima živi po nekoliko romskih porodica. Policija za ove napade okrivljuje Rome, koji navodno, provociraju napade. Objektivni osećaj da ih država ostavlja izložene nasilju, u okolnostima stalnog straha za ličnu i bezbednost članova porodice, nagoni Rome na samozaštitu (slučaj nasilja nad Romima u ulici Vilovskog, slučaj nasilja nad Romima u Požeškoj ulici, slučaj nasilja nad Romima u Čačku).

Uglavnom maloletni nasilnici predstavljaju stalnu opasnost za romsku decu koja pohadjaju osnovnu školu (slučaj Gordane Jovanović). Neromska deca zaziru od druženja sa romskim učenicima, ne skrivajući svoj prezir. U programima za osnovne i srednje škole, ne poklanja se nikakva pažnja razvijanju tolerancije kod dece i upoznavanju sa kulturom i istorijom manjinskih zajednica (odvojena odeljenja za romsku decu u Subotici). Kao razlog za rano napuštanje škole, Romi najčešće navode osećaj lične nesigurnosti, ugroženosti i izolovanosti tokom školovanja (slučaj Kristine Stanojević, slučaj Safeta i Zaima Beriše).

Prosvetne vlasti jasno diskriminišu Rome jer im uskraćuju jednak pristup obrazovanju. Država ne organizuje pripremnu nastavu pred upis u prvi razred za romsku decu, čime bi im se znatno olakšalo praćenje redovne nastave, već to po pravilu rade nevladine organizacije. Na psihološkim testovima pred upis u prvi razred, koji nisu jezički i socijalno prilagodjeni ovoj deci, ona postižu nezadovoljavajuće rezultate i upućuju se u ’specijalne škole’ za decu ometenu u psihičkom razvoju.

Čak i visokoobrazovani Romi imaju znatnih teškoća da pronadju zaposlenje u struci (slučaj Julijane Arandjelović). Romi bez odgovarajuće kvalifikacije, praktično su onemogućeni da dobiju posao, posebno kod privatnih poslodavaca (slučaj mesare ’Toma’, slučaj Stević Nataše).

Mnogi privatni noćni klubovi, sportski centri i diskoteke zabranjuju ulazak Romima, a diskriminaciju prikrivaju obrazloženjima kao što su da se na tom mestu organizuje privatna zabava, ili da Romi nisu bili adekvatno obučeni (slučajevi zabrane ulaska Romima u noćne klubove u Beogradu: “Trezor”, “Mondo”, “Bombo”). U parničnom postupku za naknadu štete žrtvi diskriminacije, pravila dokaznog postupka idu u prilog počiniocu, olakšavajući mu procesni položaj jer žrtva mora da dokaže postojanje diskriminacije. Ovo nije uvek jednostavno, naročito kada se radi o indirektnoj diskriminaciji.

Diskriminaciju primenjuju i stanodavci, odbijajući da iznajme stan ne samo romskim porodicama, već i organizacijama koje se bave zaštitom prava Roma (slučaj Dečjeg romskog centra).

Učestala su prinudna iseljenja stanovnika romskih naselja (naselje “Stari aerodrom” u Beogradu, iseljenje raseljenih lica sa “Autokomande”, iseljenje Roma u Zimonjićevoj ulici,  iseljenje porodice Saiti iz opštinskog stana posle 27 godina provedenih u tom stanu), a iseljena lica nalaze utočište na drugim lokacijama koje ne predstavljaju trajno rešenje.  Ne postoji sistematski državni plan za obezbeđivanje trajnijeg stambenog rešenja za brojna nelegalna naselja u kome žive Romi, a u konkretnim slučajevima državni organi oglašavaju se nenadležnim ili ne sarađuju međusobno, kako bi se obezbedio alternativni smeštaj za ljude koji su iseljeni. U domaćem zakonodavstvu ne postoji odredba koja obavezuje državu da onima koji su prinudno iseljeni obezbedi neku vrstu alternativnog smeštaja, a državni organi ne uvažavaju međunarodne instrumente   koji regulišu ovu materiju.

Dokumentaciju na osnovu koje je sačinjen ovaj izveštaj čine izjave pojedinaca koji su bili žrtve policijske represije, diskriminacije ili nasilja, zatim sudski spisi, kao i medicinska dokumentacija. Izveštaj je zasnovan na praćenju slučajeva u Srbiji. O kršenju prava Roma na Kosovu, FHP je objavio poseban izveštaj “Zloupotreba i nasilje nad kosovskim Romima”, a u pripremi je izveštaj o položaju Roma u Crnoj Gori.

 Izveštaj Fonda za humanitarno pravo: Romi u Srbiji