Osuđena 143 kosovska Albanaca iz Đakovice na 1632 godine zatvora

Sudija Goran Petronijević, predsednik Velikog Veća bivšeg Okružnog suda u Peći, koje zaseda u Okružnom sudu u Nišu, osudio je 22. maja grupu od 143 kosovska Albanaca iz Đakovice, na ukupno 1632 godine zatvora zbog krivičnog dela terorizma u vreme ratnog stanja. Zatvorske kazne su od 7 do 13 godina.

Na kaznu zatvora od 13 godina osuđen je 41 okrivljeni. Na po 12 godina zatvora osuđen je 51 okrivljeni s obrazloženjem da im je sud izrekao manju kaznu, uzimajući u obzir da svaki od njih ima jedno ili dvoje maloletne dece. Na po 10 godina zatvora osuđeno je 20 lica mlađih od 21 godine i starijih od 50 godina. Sud se pozvao na mladost kod jednih i na to da svako od starijih ima više od troje maloletne dece. Na po 9 godina osuđeno je 11 lica, s obrazloženjem da je sud imao u vidu njihovu bolest. 10 lica je osuđeno na po 7 godina zatvora, s obrazloženjem da su pred sudom priznali da im je uzimana “parafinska rukavica”. Na kaznu maloletničkog zatvora od po 7 godina osuđena su dva lica koja su u vreme lišavanja slobode bila maloletna. Protiv dvojice optuženih postupak je ranije izdvojen i njima će presude biti izrečene u odvojenim postupcima. Svim osuđenim licima pritvor je produžen do pravosnažnosti presude, računajući od 15. maja 1999. godine, kada im je policija uručila rešenje o pritvaranju, iako su svi lišeni slobode u periodu od 7. do 11. maja 1999. godine.

Prilikom izricanja presude, sudija Goran Petronijević je rekao da se ona zasniva na dokazima koji proizlaze iz iskaza kapetana Vojske Jugoslavije, Radovana Bogavca, koji je 7. maja 1999. godine učestvovao u akciji pomoći grupi policajaca koja je bila napadnuta od strane OVK, na izveštaju Vojske Jugoslavije o akcijama na području Đakovice i na nalazu testa “parafinska rukavica” koji, prema njegovim rečima, ima formalne nedostake, ali ga je sud prihvatio kao dokaz imajući u vidu da u ratnim uslovima nadležni organi nisu mogli da rade bolje. Sudija je priznao da je u predkrivičnom postupku pred policijom bilo nepravilnosti, ali to, po njegovim rečima, nije stvar suda već policije. U obraćanju osuđenim sudija Petronijević je rekao da je država od njih očekivala lojalnost, ne samo u smislu nečinjenja krivičnog dela, kako su izneli u svojim odbranama, nego, s obzirom da je bilo ratno stanje, pružanja logističke pomoći policiji i Vojsci Jugoslavije u borbi protiv terorista. Sudija je takođe izjavio da se individualna odgovornost osuđenih nije mogla precizno utvrditi i da se u ovom slučaju radi o kolektivnoj odgovornosti.

Presuda bez dokaza

U svojim završnim rečima branioci su ocenili da tužilac nije izneo nijedan uverljiv i valjan dokaz protiv optuženih. Ukazali su da su okrivljeni držani u policijskom pritvoru više od šest meseci bez pokretanja istrage, iako su, prema odredbama Zakona o krivičnom postupku, morali biti oslobođeni. Branioci su negirali nadležnost civilnog suda, jer su, prema navodima optužnice, napadnuti objekti i pripadnici vojske i policije, što je u nadležnosti vojnog suda. Odbrana je ukazala na činjenicu da su policajci pred sudom potvdili navode okrivljenih da su uhapšeni u svojim kućama, da kod njih nisu nađene uniforme, niti bilo šta što bi ukazivalo da su pripadnici OVK, kao i da su privođeni tokom policijske akcije “čišćenja terena” samo zato što su “vojno sposobna lica”.

U vezi sa “parafinskom rukavicom”, branioci su se pozvali na činjenicu da se u svetu ovaj test odavno ne koristi i da ga većina sudova u Jugoslaviji ne priznaje kao dokaz. Naveli su primer sudova koji su doneli oslobađajuće presude u slučajevima kada se optužnica zasnivala samo na pozitivnim rezultatima “parafinske rukavice”. U slučaju Đakovačke grupe tužilac nije posedovao nijedan materijalni dokaz da je od svih optuženih uzimana “parafinska rukavica”. Postoje samo izjave policajaca koji su tvrdili da su od svih okrivljenih uzeli “parafinsku rukavicu”, i iskazi samo desetorice optuženih koji su potvrdili da im je uzeta “parafinska rukavica”. Analizu rezultata “parafinske rukavice” vršilo je nekvalifikovano lice, mašinski a ne hemijski inženjer, što je imalo za posledicu da je njegov nalaz imao formalnih i materijalnih nedostataka.

Činjenice

Na suđenju su optuženi izjavili da je tokom ratnog stanja situacija u Đakovici bila takva da nisu smeli da izlaze iz svojih kuća. U kućama velikog broja optuženih i u čitavom naselju bile su smeštene vojska i policija, koje su kontrolisali kretanje stanovnika. Po nalogu policije i vojske, zbog pretresa objekata u naselju, stanovnici su morali da napuste svoje kuće i premeste se u druge delove grada. Lišeni su slobode u svojim kućama ili na putu prema centru grada. U ovoj akciji “čišćenja terena” policija je lišila slobode oko 300 Albanaca iz Đakovice. Zbog starosti i očigledne bolesti polovina je oslobođena nakon uzimanja podataka. U optužnici protiv ostalih navodi se da su svi oni, u tri prilike, 10. aprila, 7. i 9. maja 1999. godine, navodno izvršili teroristički napad na pripadnike MUP-a Srbije i VJ, pri čemu su poginuli jedan policajac i dva vojnika, a više njih je ranjeno. Međutim, neki od okrivljenih su lišeni slobode pre 9. maja.

Odbrana

Optužene kosovske Albance iz Đakovice branilo je 22 advokata. Advokati nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava, Fonda za humanitarno pravo, Teki Bokši, Mustafa Radonjići, Igor Olujić i Mojca Šivert, i saradnici FHP-a, beogradski advokati Dragoljub Todorović, Dragan Zonjić, Rajko Jelušić, Đorđe Dozet, Milan Vuković i Miodrag Novković, kao i advokat iz Kraljeva Oliver Lazarević, branili su 112 optuženih. Branioci će podneti žalbu na presudu, u kojoj će tražiti ukidanje presude i oslobađanje 143 osuđena građana Đakovice zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu čega su okrivljeni osuđeni na zatvorske kazne.