Žrtve nezakonitog pritvora dale svoje iskaze pred Prvim osnovnim sudom

BEOGRAD, 28.11.2011. – U ponedeljak, 28. novembra 2011. godine, Jahir Krasniqi i Jakup Tahiri, žrtve nezakonitog pritvora 1999. godine, dali su svoje iskaze pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u postupku za naknadu štete koji je FHP pokrenuo protiv Republike Srbije zbog njene odgovornosti za torturu i nezakonit pritvor. Jahir Krasniqi i Jakup Tahiri su svedočili o torturi i nezakonitom pritvoru koje su preživeli u srpskim zatvorima od 1999. do 2000. godine, kao i zdravstvenim posledicama koje, usled takvog zlostavljanja, i danas trpe.

Jahira Krasniqija su u maju 1999. godine srpske paravojne formacije pod prisilom odvele iz sela Trdevac/Trdëc odveli u selo Banjica/Bajicë, batinajući ga tokom celog puta. Kada su došli u selo Banjica/Bajice, na livadi je bilo puno ljudi. Čuvala ih je vojska. Krasniqiju su uzeli dete koje je imao sa sobom i bacili ga na zemlju. Tom prilikom je detetu polomljeno rame. Odvojen je od grupe i odveden u kanal gde je sa još 24 ljudi pretučen, zatim su ih kamionom odveli u Glogovac/Gllogoc, u neku halu. Tu je bilo dosta ljudi i držali su ih do sledećeg jutra, bez hrane i vode, a zatim su ih odveli na železničku stanicu, gde su ih ljudi u civilu tukli pendrecima za koje su kasnije saznali da su inspektori. Krasniqija su tukli pendrekom dok nije pao na zemlju, dok je jedan čak pokušao da ga ubije. Tri puta je repetirao oružje na njega ali nije htelo da opali, dok mu jedan drugi policajac nije prišao i rekao „Nemoj, vidiš da ima sreće“. Onda je izveden napolje, nateran da se skine samo u donji veš, opet je tučen letvom po levom ramenu, leđima i po telu, sve dok nije pao i nije mogao da ustane. Terali su ga da jede travu dok je bio na zemlji. Zatim je sa još 4 osobe odveden u Prištinu/Prishtinë. Stali su kod Kosova Polja/Fushë Kosovë. Jedan od zatvorenika je razumeo srpski i čuo kako govore „nemojte ih ovde ubijati, vodite ih u zatvor“. Odvedeni su u zatvor u Prištini/Prishtinë, tu su ih tukli i maltretirali, udarali čim su stigli, a potom su kombijem prebačeni u zatvor u Lipljanu/Lipjan. Tu je proveo mesec dana. Prvo je bio 3 dana u paviljonu, zatim u hali gde je bilo 350 pritvorenih lica. Dana 9. juna 1999. podeljeni su po grupama od 50, vezani, autobusima su prebačeni u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Dobijali su po parče hleba dnevno i malo loše kuvane hrane, spavali su na podu, imali su samo po 1 ćebe, a sve vreme je bio u istoj odeći. U Sremskoj Mitrovici je proveo 3 meseca. Tokom čitavog pritvora, nije dobio nikakav papir niti mu je bilo rečeno zašto je zatvoren. Tu su ga takođe tukli, jednom je završio u ambulanti. Nakon mesec i po dana je izdvojen sa još oko 10 osoba i odveden u samicu gde je bio 10 dana. Pušten je 4. oktobra 1999. godine. Pregledali su ga lekari Crvenog Krsta i rekli su mu da ima psihičke i fizičke traume, da nije sposoban za rad, i danas ako putuje negde mora da ide u pratnji nekog člana porodice. Lekove za smirenje pije do danas, redovno ide na kontrolu kod psihijatra, kao i kod lekara zbog noge, jer mu je od udarca letvom oštećeno koleno. Ustanovljen mu je PTSP od strane lekara u Prištini/Prishtinë, kao i lekara u Glogovcu/Gllogoc. U zatvoru nije dobio rešenje da je protiv njega pokrenut bilo kakav postupak.

Jakub Tahiri je živeo u Glogovcu/Gllogoc, odakle su ga 26. aprila 1999. godine pokupili sa ostalim muškarcima i odveli u policijsku stanicu, gde je tučen i maltretiran, pa pušten kući. Dana 28. aprila iste godine došla je vojska SRJ i policija Srbije, mešano, pokupili su oko 150 muškaraca i njega sa sinom. Jedan policajac zvani „Lutka“ mu je uzeo ličnu kartu i rekao „imamo čoveka iz Likovca/Likoc“ nakon čega su ga psovali i tukli tako da se onesvestio, pukla su mu 4 rebra, tako onesvešćen je odveden u neki lokal gde su bili celu noć i dan, tu je ponovo tučen, neki inspektori saslušavali su ga i pitali šta zna o OVK jer je u Likovcu/Likoc bio njihov štab, tri puta je saslušavan i tučen. Sledećeg dana je odveden u zatvor u Lipljanu/Lipjan, tu su ih sve na prijemu skinuli u donji veš i tukli oko dva sata. U sobama su spavali na betonu, bez hrane i pića, mogli su da vrše nuždu samo 1 dnevno. Dana 9. aprila 1999. odveden je u zatvor u Požarevcu. U Požarevcu su ih čuvari u zatvoru sačekali sa letvama, tukli su ih i vodili po salama, a spavali su na parketu. Do 18. aprila 2000. je bio u zatvoru, nije bilo nikakve optužnice niti je dobio neko rešenje da je protiv njega pokrenut postupak, samo im je rečeno da su svi teroristi. U Lipljanu/Lipjan je tražio lekarsku pomoć jer su mu rebra bila polomljena, ali je nije dobio. Pušten je preko Crvenog krsta. Kad se vratio kući, bio je jako duševno potresen, nije godinu dana izlazio iz kuće. Dolazili su mu kući lekari koje je poznavao i prepisali mu lekove za smirenje, koje i danas mora da pije.