Srbija i Srebrenica
3. februar 2010.
Srbija je prilično mirno primila inicijativu predsednika Borisa Tadića da i srbijanski parlament donese rezoluciju o priznavanju žrtava Srebrenice. Organizacije za ljudska prava prihvatile su je, između ostalog, i kao rezultat svog višemesečnogi protesta i stalnog pritiska na inistitucije Srbije da 11. juli proglase danom sećanja na žrtve Srebrenice.
Otvoreno protivljenje došlo je od radikalne desnice, Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke Srbije, koje donošenje rezolucije o žrtvama Srebrenice vide kao ponižavanje sopstvenog naroda i priznavanje zločina [genocida] koji se nije dogodio. Bez nekog žara analitičari su najpre bavili povodima i uzrocima pokretanja inicijative, a potom je glavno mesto u medijima dobila tema da li jedna ili dve rezolulucije, da li će biti pomenut genocid i šta je sa srpskim žrtvama. Deset dana uoči izglasavanje rezolucije čini se da je inicijativa, onako kako smo je razumeli, preglasana. Ako se svi slažu da treba osuditi sve ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, onda će rezolucija, ili obe rezoluicje, tako i početi, sa osudom svih ratnih zločina. To što nema smisla da parlament osuđuje ratne zločine, jer zakon obavezuje nadležne organe da hapse i sude onima koji su počinili ratne zločine, nikoga ne zbunjuje i ne zabrinjava to što će jednom takvom formulacijom parlament zapravo priznati da se zakon u Srbiji nije odomaćio. Svi poslanici i parlamentarne stranke, koji ovih dana učestvuju u usaglašavanju teksta rezolucije, slažu se da ne treba uslovljavati podršku donošenju rezolucije ukoliko bude upotrebljen termin zločin umesto genocid. Još jedan pokazatelj da ima konsenzusa ali da ne o tome da je na najtačniji i ubedlji način iskaže žaljenje drugih žrtava. Ako tako bude, šteta je velika, i nama u Srbiji i žrtvama. Niko ne spori da je bilo ratnih zločina na svim stranama i da su mrtve žrtve jednako mrtve, i one iz Srebrenice, i one iz Kravice. Ali, nama u Srbiji je potreban proces „isterivanja istine“, kako je to napisao novinar Politike, Božidar Jakšić, a blizu toga bio predsednik Tadić kada je građane Srbije opomenuo da je svestan da njegova inicijativa neće naići na opštu podršku ali da je sazrela društvena potreba da Srbija pokaže da žali i druge žrtve.
Više nego ikad važno je da stvari nazovemo pravim imenom. I tu nema kompromisa. Zarad žrtava i budućnosti.
Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitrano pravo
