Naši prioriteti

U Srbiji se lakše diše. Videla sam policajca na ulici koji je trčao kao da mu se radi o glavi. Mladić od kojeg je bežao pravdao se prolaznicima da mu ništa nije uradio, pitao ga je samo otkuda on, tako slobodno u javnosti. Svi su se smejali i komentarisali rečima “da im pokažemo da su pod našom kontrolom”.

Javna kontrola rada policije jeste naš prioritet. Pre svega, da znamo koje sve policije postoje. Ko su “Crvene beretke” ili “Frenkijevci”, Legija, Specijalne antiterorističke jedinice, Tajna policija, Brigada savezne policije, Posebne jedinice policije, zatvorenici koji se angažuju u okviru policije i VII bataljona Vojske Jugoslavije, kapetan Dragan, batinaši, specijalne jedinice pod kontrolom bivšeg predsednika SRJ, kao i specijalne jedinice pod kontrolom nekih predstavnika nove vlasti. Neke od tih formacija navode se u optužnicama Haškog tribunala.

U Srbiji i Crnoj Gori se ne čuje “hvala generalima” i “vojska je ostala neutralna”, kao što je rekao predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica. Oficiri ćute, boje se ako javno istupe da bi mogli odgovarati za odavanje službene tajne. Međutim, pitanje je dana kada će se u javnosti pojaviti dokumenti iz kojih će se videti kako su generali poštovali Ustav i pravo svakog pojedinca, uključujući oficire i zaposlene civile u vojsci, da slobodno glasaju.

Naš prioritet jeste profesionalna vojska a ne generali koji su formirali paravojne jedinice kao što je VII bataljon u Crnoj Gori. Treba da znamo i vidimo dokument POV br. 1037-1 od 31. avgusta 2000. godine koji je Uprava za informisanje i moral uputila, s potpisom generala-potpukovnika Milena Simića, dostavila u preko 1000 primeraka vojnim jedinicama. Deo tog dokumenta je analiza političke situacije: “Teze za informisanje u vezi sa saveznim izborima i izborima za predsednika Republike”- s potpisom generala Dragoljuba Ojdanića, saveznog ministra odbrane. Posle detaljnog objašnjenja o “NATO plaćenicima” i “teroristima”, general Ojdanić naređuje oficirima da glasaju za Slobodana Miloševića. Trećeg oktobra, uoči najavljenog drugog kruga izbora, kolegijum saveznog ministra odbrane izdao je naredbu da svi glasaju najkasnije do 9,00 časova.

U ovom trenutku gotovo ceo svet nam se okrenuo, paze nas, vode računa da nas ne iznerviraju, lukavo nas odvraćaju da se bavimo teškim pitanjima kao što je predavanje optuženih za ratne zločine. Nas predsednik Koštunica kaže “neću predati Miloševića, naš prioritet je demokratija”, svet mu odgovara “nije žurba”, predstavnici tvrde nacionalne linije nove vlasti objašnjavaju stranim diplomatama da je suđenje za ratne zločine “osetljivo pitanje i podelilo bi naciju”, a navodno slobodni mediji “oslobođeni mediji”, bez straha da će im neko zameriti, i dalje pišu o slavnoj Vojsci Jugoslavije i srpskoj policiji koji su sprečili “okupaciju zemlje”.

Naš priritet jeste povratak u međunarodnu zajednicu. Put vodi preko Ujedinjenih nacija i Organizacije za evropsku bezbednost. Odatle smo izbačeni kao država koja ne poštuje nijednu preuzetu obavezu. Povratak zavisi od nove vlasti, koliko će biti spremne da se pridržavaju međunarodnih normi i obaveza. Nema povratka u Evropu i svet bez saradnje sa telima Ujedinjenih nacija, a to je i Haški tribunal. Za dva meseca niko od onih koji nas danas slave kao pobednike neće imati razumevanja za “našu osetljivost” prema zločinima koje su počinile srpske snage, Vojska Jugoslavije, paramilitarci i kriminalci. Crna Gora sarađuje sa Haškim tribunalom od 1997. godine. Predala je međunarodnom tužilaštvu dokumentaciju u vezi sa deportovanjem muslimanskih izbeglica u avgustu 1992. godine. Crna Gora nije sigurno sklonište za naše “heroje rata”. Pitanje je dana kada će odatle razni “veterani” i “psi rata” početi da beže u luku Srbiju. Srbija će biti sigurna luka ne samo za Slobodana Miloševića, Nikolu Šainovića, Milana Milutinovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića, optuženim za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid, nego i za hiljade drugih koji su učestvovali u sprovođenju naredbi i izvršenju nedela prema pripadnicima etničkih zajednica u susedstvu.

Sa svim susedima smo ratovali. Njima smo ostavljali pustoš a Srbiju smo uvećavali izbeglicama i ratnicima – povratnicima. Poslednje izbeglice, Srbi sa Kosova, veruju da je pitanje dana kada će se na Kosovo vratiti policija i vojska i oni da završe sa Albancima. Zlo u nama ne da nam da napravimo bar jedan korak prema susedima. Otuda povika na nevladine organizacije koje traže da albanski politički zatvorenici budu oslobođeni. Nove vlasti i Srbi sa Kosova kažu da njihovo oslobađanje treba da bude uslovljeno oslobađanjem “kidnapovanih Srba” iz albanskih i UNMIK-ovih zatvora.

U najboljem interesu Srba sa Kosova je da predsednik Vojislav Koštunica i nove vlasti što pre dogovore sastanak i saradnju sa predstavnicima međunarodne vlasti na Kosovu. To je prioritet. Samo tim putem moguće je rešavati pitanje nestalih osoba. Nestalih ima na obe strane: oko 2.500 nestalih Albanaca u vreme ratnog stanja i oko 1.000 nestalih Srba, Crnogoraca, Bošnjaka i Roma nakon dolaska KFOR na Kosovo. Njihova sudbina se ne može razrešiti bez uspostavljanja specijalnog postupka za nestale osobe. Zatvorenici su lakši problem. U zatvorima u Srbiji je ostalo 850 albanskih zatvorenika. Od kraja juna prošle godine do 1. okrobra ove godine vlasti u Srbiji su oslobodile oko 1.250 albanskih zatvorenika. Nema nijednog razloga da preostalih 850 ostanu i dalje u zatvorima u Srbiji. Pogotovu ne kao taoci. Među njima su samo dvojica optuženi za ubistvo srpskih civila, oko 200 Albanaca izdržava kaznu za obična krivična dela i 650 su politički zatvorenici. U zatvorima na Kosovu ima oko 60 Srba, optuženih za ratni zločin ili za ubistvo iz etničkih razloga. Većina od njih čekaju na suđenje godinu i više dana. U sudovima na Kosovu ima međunarodnih sudija, ali ne i sudija Srba. Razjašnjenje sudbine nestalih je težak proces i bez saradnje vlasti u Srbiji i UNMIK-a sa Haškim tribunalom nemoguće. Izgleda, da put, i sa Kosova i iz Srbije, vodi prema Međunarodnom tribunalu, čije sedište može biti u Ruandi, Hagu, Beogradu, Zagrebu, Sarajevu ili u Prištini.

Nataša Kandić