Dragan Vasiljković osuđen je na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina u Hrvatskoj. Proglašen je krivim za dve tačke optužnice – zlostavljanje zatvorenika na Kninskoj tvrđavi i napad na policijsku stanicu u Glini. Oslobodjen je za drugu tačku optužnice, odnosno da je naredio ubistvo dvojice nepoznatih zarobljenih hrvatskih vojnika u februaru 1993. u Bruškoj kraj Benkovca.
Srbija je jedina zemlja u regionu koja je postavila takvu zakonsku prepreku ženama – žrtvama silovanja u ratu koju je nemoguće preskočiti. Da bi dokazale da su silovane i dobile status civilnih žrtava rata, one prema srpskom zakonu, usvojenom još u ratno vreme Slobodana Miloševića, ne samo što moraju dokazati da su silovane već moraju imati i telesno oštećenje od 50 odsto.
„Bilo mi je samo 20 godina kada je počeo moj pakao. Živjela sam u kući u Bijeljini, sa svekrvom, mužem i dvoje djece. Curica je imala svega šest mjeseci, a dječak dvije godine.
U masovnoj grobnici u Vlasenici do sada je pronađeno 12 posmrtnih ostataka ubijenih Bošnjaka tokom proteklog rata. Riječ je o primarnoj grobnici sa kompletnim tijelima među kojima su i dvije žene.
O masovnoj grobnici iznad vlaseničkog naselja Tugovo deset godina su kružile različite informacije i više puta bezuspješno su vršena iskopavanja. Zadnje i tačne informacije došle su od čovjeka srpske nacionalnosti koji je kazao da ne želi više to nositi na savjesti.
Glavni pretres pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u predmetu Trnje, koji je bio zakazan za 13. septembar 2017. godine, nije održan jer sudu ponovo nije pristupio optuženi Pavle Gavrilović, kome je navodno pozlilo na dan suđenja. Izostanak je, kao i u ranijim slučajevima, opravdan na osnovu medicinske dokumentacije Vojne bolnice u Nišu. Sličnu taktiku izostajanja sa suđenja koristio je u prošlosti i drugooptuženi Rajko Kozlina, s tim da je potvrdu o hospitalizaciji pribavljao od beogradske Vojnomedicinske akademije. Obojica optuženih su i danas pripadnici Vojske Srbije. Fond za humanitarno pravo (FHP) ukazuje da se radi o smišljenoj opstrukciji odbrana, uz saučesništvo vojnih medicinskih ustanova, i poziva sud da, barem određivanjem pritvora optuženima, stane na put evidentnom ometanju pravde.
* Pjevač: Taj pokretni zid da se makne ispred parlamenta i centra grada, jer nije primeren * Spasić: “Zid plača” ostaće ispred Narodne skupštine sve dok država ne izgradi spomenik * Stjepanović: Reč je o senzacionalizmu, ne o iskrenom pokušaju da se žrtvama oda počastViše od dve godine na improvizovanoj ogradi ispred glavnog ulaza u Dom Skupštine Srbije stoje fotografije ubijenih i nestalih srpskih vojnika, civila, policajaca tokom sukoba na Kosovu i NATO bombardovanja.
Zbog ratnih zločina počinjenih na njenoj teritoriji Crna Gora morat će isplatiti višemilionsku odštetu žrtvama.
U avgustu 2010. godine Crna Gora je počela da plaća dio ratne odštete građanima Hrvatske za štetu učinjenu tokom “oslobađanja” Dubrovnika 1991. godine. Tada je vansudskim poravnanjem jednom Dubrovčaninu isplatila 30 hiljada eura na ime obeštećenja za njegov brodić ukraden 1991. sa veza u Cavtatu.
Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu potvrdilo je optužnicu protiv pet osoba osumnjičenih za mučenje i ubistvo 20 putnika voza koji je zaustavljen na stanici u Štrpcima 1993. godine, saopšteno je iz suda.
U dnevnom listu Danas 29. avgusta 2017. godine objavljen je intervju sa Momirom Stojanovićem, načelnikom Odseka bezbednosti Prištinskog korpusa VJ u vreme intervencije NATO-a na SRJ 1999. godine. U uvodu intervjua predstavljen je kao „bivši poslanik Srpske napredne stranke i bivši predsednik skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, nekadašnji direktor Vojnobezbednosne agencije i aktuelni odbornik Grupe građana ’Iskreno za Niš’ u niškoj skupštini“. Verovatno je još mnogo toga – otac, suprug, sin, vojni general, stručnjak za bezbednost – ali najveći pečat u karijeri zasigurno je ostavio kao bezbednjak Prištinskog korpusa, o čemu svedoče izjave svedoka i vojna dokumentacija.
Međunarodni dan nestalih osoba Srbija i ove godine dočekuje sa sumornom statistikom iz najmanje dva razloga. Prvi je taj da se broj nestalih lica za kojima se traga veoma sporo umanjuje. Drugi razlog je zaključak koji se nameće – država ne čini dovoljno napora u njihovom pronalasku.