Osnovni sud u Prizrenu, u mešovitom veću kojim je predsedavala međunarodni sudija Mariola Pasnik[1], dana 1. februara 2013. godine, doneo je presudu kojom su optuženi Ejup Kabashi i Sokol Bytyqi oslobođeni po optužbama za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, član 142. u vezi sa članom 22 KZJ (delo je takođe kažnjivo po Krivičnom zakonu Republike Kosovo: član 152 u vezi sa članom 31).
“Bosanska knjiga mrtvih” poziva na novu kulturu sjećanja, na demaskiranje te najpogubnije, demonske manipulacije s prošlošću u kojem religijska institucija postaje najtvrđi nacionalistički bastion zlopamćenja. Bosanskohercegovački popis žrtava rata Istraživačko dokumentacionog centra, metafizičkom odgovornošću prema mrtvima i živima, izniman je doprinos novoj kulturi sjećanja i međuetničkoj solidarnosti
Sadržaj dostupan na English.
Protokol Tužilaštava BiH i Srbije o saradnji u progonu osumnjičenih za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i zločin genocida poslednji je u nizu dokumenata sklopljenih u regionu u cilju efikasnijeg progona osoba osumnjičenih za ratne zločine. Dok u srpskom tužilaštvu najavljuju da će doprineti efikasnijem postupanju, eliminisanju vođenja paralelenih istraga, te olakšati uzajamnu razmenu dokaza, pravnici i predstavnici nevladinih organizacija, iako pozdravljaju potpisivanje, nisu sigurni da će otkloniti dosadašnje probleme u procesuiranju odgovornih, koji su više puta do sada doveli do zahlađenju odnosa Beograda i Sarajeva.
Fond za humanitarno pravo [FHP] pomaže post-jugoslovenskim društvima da uspostave vladavinu prava i prihvate nasleđe masovnog kršenja ljudskih prava kako bi se utvrdila krivična odgovornost za počinioce, zadovoljila pravda i onemogućilo ponavljanje.
Izveštaj možete da preuzmete ovde.
Bez obzira što se može očekivati da će priznanje generala Dragoljuba Ojdanića da se poveže sa njegovim pravom da po osluženju dve trećine kazne zatraži oslobađanje, nema sumnje da je njegov potez jako bitna vest, kaže za RSE donedavna direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić.
Identifikovanje ubijenih ili nestalih predstavlja pokušaj da se izgradi nova kultura sjećanja. Pored toga, imenovanjem žrtve ulazite u proces utvrđivanja okolnosti pod kojima je stradala osoba sa konkretnim imenom i prezimenom, čime – sumnjajući u zvanične izveštaje – otvarate mogućnost posmatranja prošlosti iz drugačije perspektive. U tom smislu, Bosanska knjiga mrtvih kao i Kosovska knjiga pamćenja, po mom mišljenju, predstavljaju prvi ozbiljan korak na putu pomirenja, kaže Nataša Kandić
Prvi slučaj u kojem je sud u Srbiji presudio u korist logoraša koji je bio zarobljen u toj zemlji nakon pada Srebrenice.
U prisustvu više od 200 ljudi, i brojnih medija, 21.januara 2013. godine, u Sarajevu je predstavljena Bosanska knjiga mrtvih, koji je izdao Istraživačko-dokumentacioni centar u saizdavaštvu sa Fondom za humanitarno pravo iz Srbije. O knjizi su govorili Mirsad Tokača u svojstvu autora Bosanske knjige mrtvih, profesori Osman Ibrahimagić, Zdravko Grebo i Ivan Šarčević, penzionisani general Jovan Divjak i Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo.
Već smo navikli na činjenicu da institucije u Srbiji ne prihvataju kritiku i da svaku opasku na svoj rad doživljavaju kao „mešanje u njihov rad“. Najjači utisak je pak stepen populizma i nažalost, tankog poznavanja materije, zamenika Vekarića. Obraćajući se široj i po pravilu, manje upućenoj javnosti, on je izmešao sopstvene političke ocene, kreativna tumačenja članova i gole statistike lišene bilo kakvog konteksta, stvarajući time konfuziju i prekidanje jasnog sleda kritičke misli. Time je, verovatno, želeo da prikrije užasne propuste koje je Izveštaj FHP-a objavio. No ono što je sigurno, to je da je zamenik Vekarić javnosti bacio prašinu u oči, a prisutnima na prezentaciji pljunuo u lice