Sjeverin, 26 godina posle: traganje za istinom, pravdom i priznanjem se nastavlja

Danas se navršava 26 godina od otmice i ubistva 17 građana Srbije bošnjačke nacionalnosti iz mesta Sjeverin kod Priboja, koje su izveli pripadnici snaga Vojske Republike Srpske (VRS) tokom sukoba u Bosni i Hercegovini (BiH). Fond za humanitarno pravo (FHP), Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda (Sandžački odbor) i Žene u crnom (ŽUC) podsećaju da dugogodišnja potraga porodica za posmrtnim ostacima žrtava još uvek nije okončana i da je neprihvatljivo da institucije Srbije i nakon 26 godina uporno odbijaju da porodicama žrtava pruže pravično obeštećenje, podršku i priznanje.

Pripadnici paravojne jedinice „Osvetnici”, koja je delovala u okviru VRS, presreli su 22. oktobra 1992. godine, kod mosta na Limu u mestu Mioče (BiH), autobus užičkog preduzeća „Raketa”, koji je saobraćao na redovnoj liniji Priboj–Rudo–Priboj. Nakon legitimisanja svih putnika, iz autobusa su izveli 16 građana bošnjačke nacionalnosti: Mehmeda Šeba, Zafera Hadžića, Meda Hodžića, Medredina Hodžića, Ramiza Begovića, Derviša Softića, Mithada Softića, Muja Alihodžića, Aliju Mandala, Seada Pecikozu, Mustafu Bajramovića, Hajrudina Sajtarevića, Esada Džihića, Idriza Gibovića, Ramahudina Ćatovića i Mevlidu Koldžić, te ih vojnim kamionom odvezli u pravcu Višegrada, gde su ih brutalno pretukli i potom ubili na obali Drine. Veče uoči ovog događaja, ispred porodične kuće u Sjeverinu otet je Sabahudin Ćatović, od kada mu se gubi svaki trag.

Prva borba za pravdu žrtve silovanja na Kosovu

Prvi put je nakon rata jedna Albanka sa Kosova na televiziji progovorila javno o silovanju koje je preživela tokom rata, ali i o svojoj neuspešnoj borbi za pravdu na sudu.

Vasfije Krasnići Gudman, koja je preživela seksualno nasilje u ratu na Kosovu, prekinula je ćutanje o ratnim silovanjima i postala prva žena koja je javno, u televizijskom intervjuu, progovorila o onome što je preživela tokom rata na Kosovu 1998-1999. godine.

Krasnići Gudman je pravdu tražila pred sudovima na Kosovu, ali je 2014. godine Vrhovni sud svih oslobodio svih optužbi dva srpska policajca optužena da su je silovala.

Iako je progovorivši o onome kroz šta je prošla srušila tabu i svojim javnim svedočenjem inspirisala mnoge, organizacije za ljudska prava upozoravaju da se čini da pravda za Vasviju, kao i za mnoge koje su preživele silovanje u ratu, ostaje van dometa.

Povodom obeležavanja 27. godišnjice zločina u Lovasu

Dana 18. oktobra 2018. godine navršava se dvadeset i sedma godina od zločina koji je počinjen u selu Lovas (Hrvatska), kada je tokom oktobra i novembra 1991. godine ubijeno oko 70 meštana Lovasa, uglavnom hrvatske nacionalnosti. Za ovaj zločin se pred domaćim sudom već više od 10 godina vodi krivični postupak, koji do danas nije pravosnažno okončan. Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da je nerazumno dugo trajanje ovog postupka kod porodica žrtava stvorilo nepoverenje u institucije Srbije da će im one ikada omogućiti ostvarivanje pravde za patnje koje su preživele.

Naređenjem komandanta Druge proleterske gardijske motorizovane brigade Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) Dušana Lončara, JNA je 10. oktobra 1991. godine započela artiljerijski napad na Lovas. U narednih mesec dana, sve do sredine novembra 1991. godine, pripadnici srpskih snaga – uključujući pripadnike civilnih vlasti, teritorijalne odbrane (TO), milicije Tovarnika i dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni” – na različitim mestima u selu ubili su oko 70 meštana Lovasa, dok su većinu kuća opljačkali i zapalili. Najmasovni zločin je počinjen 18. oktobra 1991. godine, kada su pripadnici TO i jedinice „Dušan Silni”, koristeći ih kao živi štit, naterali 51 meštanina Lovasa da očiste lokalno polje od mina koje je JNA prethodno postavila. Od eksplozije mina stradalo je oko 20 meštana, dok je većina bila ranjena.

Krivična prijava za ubistvo članova porodice Matijević u aprilu 1992. godine

Fond za humanitarno pravo (FHP) podneo je 16. oktobra 2018. godine Tužilaštvu za ratne zločine (TRZ) Republike Srbije krivičnu prijavu protiv nekoliko NN lica, zbog ubistva tri člana porodice Matijević u aprilu 1992. godine u Kukujevcima (opština Šid, Srbija).

U kasnim večernjim satima 20. aprila 1992. godine nekoliko NN osoba je ušlo u dvorište hrvatske porodice Matijević u Kukujevcima. Iz kuće su izveli Anu, Joza i njihovog maloletnog sina Franju Matijevića i odvezli ih u nepoznatom pravcu. Nekoliko godina kasnije, njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani sa groblja u Mohovu (opština Ilok, Hrvatska). Do danas, za ovaj zločin pred sudovima u Srbiji niko nije odgovarao.

Priča o opkoljenom gradu, borbi i otporu

Film „Opsada“, autora Remija Ourdana (Remy Ourdan), prikazan je u četvrtak, 4. oktobra, u prepunoj sali Ustanove kulture Parobrod u Beogradu.

Na kraju 20 veka, Sarajevo je pretrpelo najdužu opsadu u novijoj istoriji. Film „Opsada“ upravo govori o ljudima koji su je preživeli, to je priča o opkoljenom gradu, borbi i otporu. Sarajevo je bilo evropski grad, raskrsnica između Istoka i Zapada, multietnički i tolerantan grad. Za Sarajlije je rat došao kao iznenađenje, a grad je bio pod opsadom skoro četiri godine. Za Sarajlije njihov otpor nije bio samo vojni, već i politički, umetnički…

Nakon završetka filma, u sali je bio muk… Nekoliko minuta je autor Remi Ourdan, zajedno sa Merisom Mušanovićem, koji je imao samo šest godina kada je počela opsada, stajao ispred publike pre nego što su počeli komentari i pitanja… Publika je bila pod jakim emocijama, u šoku… Jedan Zemunac je smogao snage i uzeo mikrofon, rekavši da bi film trebalo da pogleda veći broj ljudi, što je dočekano sa odobravanjem iz publike.

Orentliher: Sudovi ne mogu da isprave političku realnost

„Opkoljeno Sarajevo” po prvi put u Beogradu

Od 25. septembra do 6. oktobra 2018. godine, Fond za humanitarno pravo (FHP) i Historijski muzej Bosne i Hercegovine (BiH) prikazali su u Beogradu deo stalne postavke ovog muzeja pod nazivom „Opkoljeno Sarajevo“. Kroz fotografije, dokumente i ručno izrađene predmete koje su pravili građani Sarajeva, postavka prikazuje život u gradu koji je Vojska Republike Srpske (VRS) držala pod opsadom puna 44 meseca. Posetioci su mogli da vide kako je izgledao život u u gradu bez vode, struje i grejanja, kako je teklo školovanje, igra, nabavka hrane, kao i druge svakodnevne aktivnosti u gradu koji, uprkos svakodnevnim snajperskim napadima sa brda koja okružuju grad, nastoji da očuva privid normalnog života.

Poziv na razgovor sa Dajen Orentliher

U petak, 5. oktobra 2018. godine, Fond za humanitarno pravo ugostiće Dajen Orentliher (Diane Orentlicher), povodom predstavljanja njenog najnovijeg istraživanja, predstavljenog u knjizi „Neka vrsta pravde – Uticaj MKTJ-a na Bosnu i Srbiju“ (“Some Kind of Justice – The ICTY’s Impact in Bosnia and Serbia”).

Diane Orentlicher predaje Međunarodno pravo na Vašingtonskom pravnom fakultetu. Predavala je i objavljivala radove na temu tranzicione pravde, međunarodnog krivičnog prava, i drugih oblasti međunarodnog javnog prava. Bila je zamenica američkog ambasadora za pitanja ratnih zločina, nezavisna ekspertkinja Ujedinjenih nacija za pitanja borbe protiv nekažnjivosti, i specijalna savetnica Visokom komesaru za nacionalne manjine OEBS-a.

U svojoj najnovijoj knjizi, profesorka Orentliher prikazuje kako međunarodni krivični tribunali utiču na lokalne zajednice, i koji to faktori vremenom menjaju ovaj uticaj. Kroz detaljnu studiju slučaja, knjiga „Neka vrsta pravde“ nudi nove informacije u pogledu dva pitanja koja su predmet intenzivne debate: šta je verodostojan cilj međunarodnih krivičnih sudova, i koji faktori određuju koliki će biti uticaj ovih udaljenih sudova na društva koja su svedočila okrutnom nasilju? Knjiga istražuje uticaj Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u dvema državama na koje rad suda direktno utiče. Prva, Bosna i Hercegovina, doživela je razne nivoe etnički motivisanog nasilja, koje je kulminiralo genocidom u Srebrenici 1995. godine. Vlada druge države, Srbije, uvukla je region u sukob.

Zatvaranje MKSJ-a krajem 2017. godine, čini ga sudom za ratne zločine koji je najduže radio u istoriji, te stoga nudi neuporedivo bogatstvo studija slučajeva o tome kako jedan tribunal inspirisan Nirnbergom, utiče na društva koja se oporavljaju od urušavajućeg nasilja.

Ovom prilikom, o uticaju koji je rad Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju imao i na druge post-Jugoslovenske države razgovaraćemo i sa:

• Hrvojem Klasićem, docentom na Odsjeku za povijest Sveučilišta u Zagrebu
• Ernom Mačkić, analitičarkom Balkanske istraživačke mreže iz Bosne i Hercegovine
• Adriatikom Kelmendijem, novinarom sa Kosova, i
• Nemanjom Stjepanovićem, novinarom iz Srbije

Debata se održava 5. oktobra 2018. godine, u Ustanovi kulture Parobrod (Kapetan Mišina 6a), sa početkom u 19:00 časova.

Najdugotrajniji pokolj ljudi, grada i istorije

U Parobrodu održan Javni čas o opsadi Sarajeva.

Mogao sam da pobijem hiljadu muslimana, pa nisam, rekao je jedan od prisutnih slušalaca javnog časa o opsadi Sarajeva, u Parobrodu, proteklog vikenda, koji se predstavio kao bivši borac na strani Srbije, tokom rata u Bosni.

Velika knedla zastala je u grlu većine prisutnih zbog zaprepašćenosti tom neosetljivošću i bezobzirnošću čoveka, koji nije prestajao da izgovara sramotne i nepodnošljive stvari pred desetinama mladih iz Sarajeva.

Nećemo živeti u društvu u kojem se zločinci slave kao heroji

Očigledni su opstrukcija postupaka za zločine počinjene tokom srebreničkog genocida, u slučaju Hangar Kravice – ubistvo 1313 civila, Bošnjaka, kao i pokušaji pritiska na pravosuđe da se u slučaju presude Novaku Đukiću za zločin na tuzlanskoj Kapiji upusti u nedopustivo ispitivanje dokaznog postupka u donošenju presude suda strane države