Kosovska Specijalizovana veća i kosovsko specijalizovano tužilaštvo, sa sedištem u Prištini, konačno su počeli sa nama vidljivim radom u odeljenima u Hagu.
Srpski sud do sada nije doneo nijednu odluku o isplati odštete žrtvama ratnog seksualnog nasilja, a jedna žrtva silovanja odrekla se prava na naknadu štete, jer se plašila da će ako podnese građansku tužbu biti otkriven njen identitet.
Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, ističe za Danas da je bilo očekivano da će optužnica protiv Hašima Tačija, Kadrija Veseljija i ostalih visokih predstavnika OVK biti potvrđena.
Izložba „Bilo jednom, ne ponovilo se“ postavljena je u Dokumentacionom centru Kosova u Prištini, koji vodi Fond za humnitarno pravo Kosova (FHPK), u znak sećanja na 1133 dece, stradale kao posledica rata na Kosovu 1998-2000. Usled pandemije koronavirusa izložba neće gostovati u Beogradu, te je omogućen virtuelni obilazak.
Bilo jednom je uobičajen početak svake bajke. U ovom slučaju, radi se o početku priče o ratu. Iz nevinog ugla deteta otvara nam se jedan svet koji ne bi trebalo da pripada stvarnosti, poput bajke.
U Prištini postavljena izložba “Bilo jednom, ne ponovilo se” FHP Kosova o deci stradaloj tokom oružanih sukoba. U sukobima na Kosovu 1998-2000. godine, ubijeno je 1.024 dece, 109 je nestalo. U sećanje na tih 1.113 mališana, u Dokumentacionom centru Kosova (DCK) u Prištini Fonda za humanitarno pravo Kosovo, postavljena je izložba „Bilo jednom, ne ponovilo se“.
Jadranka Cigelj vrata Omarske i Trnopolja zatvorila je, kaže, onog dana kad je iz logora spašena dolaskom stranih reportera. Pravnica po struci, Jadranka je, s još nekoliko žena, zbog torture i silovanja, pred sudom u New Yorku u Sjedinjenim Američkim Državama, tužila Radovana Karadžića 1995. godine.
Danas se navršava 28 godina od otmice i ubistva 17 građana Srbije bošnjačke nacionalnosti iz mesta Sjeverin kod Priboja, koje su izveli pripadnici snaga Vojske Republike Srpske (VRS) tokom sukoba u Bosni i Hercegovini (BiH). Fond za humanitarno pravo (FHP) i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda (Sandžački odbor) podsećaju da višegodišnja potraga porodica za posmrtnim ostacima žrtava još uvek nije okončana i da je neprihvatljivo da institucije Srbije punih 28 godina odbijaju da porodicama žrtava pruže obeštećenje, podršku i priznanje.
Pripadnici jedinice „Osvetnici”, koja je delovala u okviru VRS, presreli su 22. oktobra 1992. godine, kod mosta na Limu u mestu Mioče (BiH), autobus užičkog preduzeća „Raketa”, koji je saobraćao na redovnoj liniji Priboj–Rudo–Priboj. Nakon legitimisanja svih putnika, iz autobusa su izveli 16 građana bošnjačke nacionalnosti: Mehmeda Šeba, Zafera Hadžića, Meda Hodžića, Medredina Hodžića, Ramiza Begovića, Derviša Softića, Mithada Softića, Muja Alihodžića, Aliju Mandala, Seada Pecikozu, Mustafu Bajramovića, Hajrudina Sajtarevića, Esada Džihića, Idriza Gibovića, Ramahudina Ćatovića i Mevlidu Koldžić, te ih vojnim kamionom odvezli u pravcu Višegrada, gde su ih brutalno pretukli i potom ubili na obali Drine. Veče uoči ovog događaja, ispred porodične kuće u Sjeverinu otet je Sabahudin Ćatović, od kada mu se gubi svaki trag.
Kada je prilikom proglašenja vanrednog stanja usled pandemije, u martu 2020. godine, predsednik Srbije, ređajući „teške momente za našu zemlju“, pomenuo Srebrenicu, malo kome je bilo jasno kakve kakve veze ima genocid počinjen pre 25 godina s pandemijom koronavirusa.
Viši sud u Beogradu doneo je 15. oktobra 2020. godine presudu kojom je Nebojšu Stojanovića osudio na kaznu zatvora u trajanju od osam godina zbog ubistva ratnog zarobljenika Ivana Sivrića u mestu Kožuhe u maju 1992. godine. Fond za humanitarno pravo smatra da je izrečena kazna pravična i primerena težini izvršenog dela, kao da je ovo jedan od retkih postupaka za ratne zločine koji su završeni u kratkom roku i bez odugovlačenja.
Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je 13. jula 2018. godine optužnicu protiv Nebojše Stojanovića, pripadnika dobrovoljačke jedinice pod kontrolom srpske vojske, za ubistvo zarobljenika Ivana Sivrića početkom maja 1992. godine u mestu Kožuhe (Doboj, BiH). Stojanović je u večernjim satima izveo Sivrića iz kruga fabrike „Energoinvest“ gde je bio zatvoren, i odveo ga do mesta Djelovačke Bare u blizini reke Bosne, gde ga je, u ranije iskopanoj raci, ubio pucajući mu iz pištolja dva puta u glavu.
Sud je, na osnovu iskaza oštećene i svedoka – meštana Kožuha i Stojanovićevih saboraca, utvrdio da je Ivan Sivrić bio ratni zarobljenik hrvatske vojske; da je Stojanović u vreme ubistva bio u mestu Kožuhe i da je nekoliko dana pre ubistva Sivrića vodio u lokalni kafić gde je pretio da će ga ubiti. Svedoci su Stojanovića identifikovali po tome što je u vreme ubistva imao karakterističnu „čiroki frizuru“.
Kako se fudbal razvio u plodno tlo za nacionalističku mobilizaciju krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina? Koja je simbolika narativa da je rat u Hrvatskoj počeo neredima na stadionu Maksimir u maju 1990. godine? Kako su nasleđa ratova 1990-ih danas vidljiva u kontekstu sporta na postjugoslovenskom prostoru?