Porodice sa Kosova zaprepašćene nakon uslovnog puštanja iz zatvora pripadnika srpske paravojne jedinice koji je ubio 16 njihovih rođaka

Preživele žrtve jednog od najgorih masakra u ratovima na Balkanu kažu da su zaprepašćene i poražene činjenicom da je jedan od učesnika u ubistvu 16 članova njihove šire porodice ranije pušten iz zatvora, nakon samo 16 odsluženih godina.

Saša Cvjetan, star 43 godine, bio je jedan od pet članova zloglasne srpske paravojne jedinice „Škorpioni“, koja je izvršila masakr u kosovskom gradu Podujevo 28. marta 1999. godine. Četiri godine ranije, u julu 1995. godine, „Škorpioni“ su takođe sproveli najveće masovno ubistvo od Holokausta, ubivši 8.000 bosanskih muslimana, muškaraca i dečaka iz Srebrenice.

Dana 24. marta 1999. godine, NATO je započeo bombardovanje Srbije i Kosova u pokušaju da zaustavi etničko čišćenje Kosova koje je naredio predsednik Srbije, Slobodan Milošević. Milošević je na to odgovorio mobilizacijom još više srpskih snaga, i 28. marta 1999. „Škorpioni“ su iz svog garnizona u Novom Sadu upućeni ka Kosovu. U pogranični grad Podujevo stigli su rano ujutru. Ubrzo nakon što su Cvjetan i pet njegovih saučesnika započeli pretragu po kućama, pronašli su 21 prestrašenog Albanca, žene, decu i dva starca koji su se krili u jednoj kući. Starce Hamdiju Duriqija i Selmana Gashija streljali su na ulici. Cvjetan i njegova ekipa potom su oterali bespomoćne civile u obližnju baštu i poređali ih uza zid. Uprkos preklinjanju majki ove dece, Cvjetan i njegova četiri kompanjona zapucali su iz automatskih pušaka. Kiša metaka trajala je 30 sekundi, pre nego što su ubice ponovo napunile oružje i zapucale. U tom trenutku je umrlo 14 žena i dece, među njima i 18-mesečna beba.

Međutim, petoro dece je čudom ostalo u životu. Saranda Bogujevci, tada trinaestogodišnjakinja i njenih četvoro rođaka, Genc (6), Liria (8), Jehona (11) i Fatos (12), preživeli su ukupno 32 rane od metka, koliko ih je njih petoro zajedno zadobilo. Nakon što su kukavice otišle iz bašte, Saranda je otvorila oči i pokušala da podigne svoje malo telo. Osetila je da joj je kost u ruci polomljena i da topla krv teče iz brojnih rana od metaka, kojih je njeno telo bilo puno. Saranda je kasnije saznala da je bila ustreljena 16 puta. Ali njen neopisivi bol nije bio ništa naspram patnje koja joj je pokidala dušu, kad je videla masakr oko nje. Na nozi joj je ležalo telo voljenog brata, desetogodišnjaka Shpetima. Meci su mu otkinuli glavu. Njena majka, Sala, 39 godina stara, takođe je ležala mrtva par koraka dalje, sa njenim drugim bratom, 12 godina starim Shpendom. Njena rođaka Nora (14) i baka Shehide (67) takođe su bile ubijene.

Petoro preživelih pronašli su lokalni srpski policajci i vojni lekar, koji su ih sanitetom hitno odvezli u glavnu bolnicu u Prištini. Srpski vojni lekari su ih brižno lečili, pa su uspeli da prežive sve dok, 12 nedelja kasnije, NATO snage nisu oslobodile Kosovo 12. juna 1999. godine. Nakon toga su avionom poslati u Mančester, u Velikoj Britaniji, gde su narednih nekoliko godina proveli na lečenju u bolnici, zbog fizičkih povreda i psihičkih trauma.

Devetnaest godina kasnije, Sarandin oporavak je neverovatan. Vratila se na Kosovo i danas je narodna poslanica. Kaže da Cvjetan nikada ne bi smeo da bude pušten na slobodu, jer je serijski ubica. 

„Saša Cvjetan je ubio 16 ljudi. Među njima su bili i moja dva mlađa brata, Shpetim i Shendi, moja majka Sala i baka Shehide. Takođe sam izgubila rođaku, koja mi je bila kao sestra, Noru. Verujemo da je on ubijao i u Srebrenici, a srpska policija nam je rekla da je ubijao za srpsku mafiju. On je monstrum. Ubijanje mu je u genima. Pošto je serijski ubica, njegove komšije u njegovom gradu trebalo bi da su zabrinute. Jednom ubica – uvek ubica. Odležao je samo 16 godina od 20 godina kazne. A mi smo doživotno osuđeni na žalost. U Srbiji nema pravde.“ 

Sarandina rođaka izgubila je svoju najstariju sestru, Noru, tada četrnaestogodišnjakinju, a obe porodice su izgubile baku Shehide. U julu 2003, petoro preživelih je iz Mančestera doputovalo u Beograd, kao prva deca u istoriji Ujedinjenih nacija koja su svedočila u postupku za ratne zločine. Suočili su se sa Sašom Cvjetanom kad su ga identifikovali među drugim zatvorenicima kao jednog od ubica iz podujevačke bašte. Nakon što su svedočili protiv njega, Saša Cvjetan je 2005. godine osuđen na 20 godina zatvora. Svako od Sarandinih rođaka bio je ustreljen barem tri puta. Jehona Bogujevci (29), koja je danas grafički dizajner i živi u Mančesteru, kaže da je Cvjetanova kazna potpuno neadekvatna.

„Cvjetan je ubio 16 osoba u bašti. Ubio je moju majku Shefkate, moju sestru Noru, moju baku Shehide, čak i osamnaestomesečnu bebu, koja se zvala Albion Duriqi. Za to je odslužio samo 16 godina. To je nešto malo više od godinu dana za svako ubistvo. Cvjetan je psihopata. Niko nije siguran, čak ni Srbi, dok Saša Cvjetan hoda ulicom.“ 

2006. godine srpsko Tužilaštvo za ratne zločine osudilo je na kaznu zatvora četiri pripadnika „Škorpiona“ koji su se snimali dok su ubijali šest zarobljenika, bosanskih Muslimana iz Srebrenice. Komandant „Škorpiona“, Slobodan Medić, osuđen je na 20 godina zatvora za masakriranje 8.000 muškaraca i dečaka u Srebrenici. On je takođe bio komandant „Škorpiona“ i kada su izvršili masakr u Podujevu. Ali 2013. godine je poginuo u saobraćajnoj nesreći, zajedno sa suprugom i sedamnaestogodišnjim sinom. Porodica Bogujevci želi da zna zašto je Slobodan Medić bio van zatvora.

Fatos Bogujevci kaže: „Niko od ubica iz Srebrenice ili Podujeva ne služi punu kaznu zatvora. U Srbiji nema pravde.“ 

U decembru 2008, deca Bogujevci su se vratili u Beograd da svedoče na drugom suđenju za ratne zločine. Cvjetanovi pomoćnici su bili optuženi i oglašeni krivima 2010. godine, za masakr u Podujevu: Željko Đukić, Dragan Medić i Dragan Borojević osuđeni su na 20 godina zatvora, dok je Miodrag Šolaja osuđen na 15 godina zatvora, jer je sud utvrdio da je bio maloletan kad je počinio zločin.

Sarandin otac, Safet Bogujevci i njen stric, Selatin Bogujevci (suprug Shefkate i otac Jehone, Fatosa, Lirie, Genca i ubijene Nore) pobegli su iz Podujeva zajedno sa drugim sugrađanima, plašeći se da će i oni biti meta „Škorpiona“. Pretpostavili su da njihove žene i deca neće biti povređeni, ali su nažalost pogrešili. Dva brata su se krila u brdima sa svojim rođakom, Enverom Duriqijem. Odluka da tog dana odu iz grada je odluka zbog koje će žaliti do kraja života. A ponajviše Enver. Njegova cela sedmočlana porodica ubijena je u bašti. Njegovi roditelji, Esma (1930) i Hamdi (1928), supruga Fitnete (1963) i četvoro dece, ćerka Dafina (1990), sin Arber (1992), ćerka Mimoza (1995) i sin Albion (1997) – sve su ih ubili Cvjetan i njegovi saučesnici.

Enver Duriqi kaže: „Cvjetan i njegova kompanija su životinje. Kako možeš da ubiješ bebu i malu decu? Ne zaslužuje ni da živi, a kamoli da bude pušten iz zatvora.“

 Dodatne informacije: https://en.wikipedia.org/wiki/Podujevo_massacre

U nastavku je spisak tri porodice.

Porodica Selatina Bogujevci

Supruga – Shefkate (1956)

Ćerka – Nora (1984)

 

Porodica Sefata Bogujevci

Supruga – Sala (1960)

Sin – Shpetim (1989)

Sin – Shpend (1986)

Selatinova i Sefatova majka – Shehide (1932)

Selatinova i Sefatova tetka – Nefisa Bogujevci Llugaliu (1945)

Nefisina snaja – Fezdrije Llugaliu (1978)

Porodica Envera Duriqi

Supruga – Fitnete (1963)

Majka – Esma (1930)

Otac – Hamdi (1928 )

Ćerka – Dafina (1990)

Sin – Arber (1992)

Ćerka – Mimoza (1995)

Sin – Albion (1997)

Selman Gashi

Čime je ubica porodice Bogujevci zaslužio slobodu?

Srbija nije zainteresovana da kazni i održava kazne ratnim zločincima koji su počinili zločine na Kosovu, prokomentarisala je Saranda Bogujevci, jedna od preživelih iz masakra u Podujevu 1999. godine, odluku suda u Srbiji da se pusti na uslovnu slobodu bivši pripadnik jedinice “Škorpioni” Saša Cvjetan, osuđen za ovaj zločin.

“Kao porodica veoma smo razočarani i neprihvatljivo je da se jedna osoba oslobodi za ratne zločine. Drugo, Saša Cvjetan nije dao nikakve indikacije da se pokajao za počinjene zločine. Njegova stranica na društvenim mrežama još uvek postoji, i na njima se vidi da podržava jedinice koje su počinile zločine i na Kosovu i u Bosni, kao i njegov nacionalistički pristup prema Kosovu. To znači da kada bi mu se ponovo pružila ista mogućnost, ponovo bi učinio iste zločine”, kazala je Saranda Bogujevci u obraćanju medijima u četvrtak u Prištini.

Studenti Akademije za međunarodno humanitarno pravo i ljudska prava iz Ženeve posetili FHP

Trideset studenata master programa Akademije za međunarodno humanitarno pravo i ljudska prava iz Ženeve posetilo je 20. aprila 2018. godine Fond za humanitarno pravo (FHP), u okviru svoje studijske posete Srbiji.

Sa studentima su razgovarali pravnici FHP-a, Višnja Šijačić i Meris Mušanović, koji su predstavili rad organizacije na dokumentovanju povreda ljudskih prava tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i angažovanje na polju krivične pravde i reparacija žrtvama.

Studenti su se posebno interesovali za metode istraživanja i dokumentovanja kršenja ljudskih prava, zastupanje žrtava u postupcima za ratne zločine, ali i o tome koliko je rad Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju uticao na suđenja za ratne zločine pred nacionalnim sudovima država u regionu.

Osuđeni za ubistvo žena i dece u Podujevu – Saša Cvjetan – pušten na slobodu pre isteka kazne

Viši sud u Beogradu doneo je 8. marta 2018. godine rešenje kojim je Sašu Cvjetana, bivšeg pripadnika jedinice  „Škorpioni“, osuđenog na 20 godina zatvora zbog ubistva 14 albanskih civila u Podujevu u martu 1999. godine, pustio na uslovni otpust nakon izdržane više od 2/3 kazne na koju je osuđen. Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da se udovoljavanjem Cvjetanovom zahtevu da se pusti na uslovni otpust kazna na koju je osuđen zbog zločina nad civilima obesmišljava, a patnje žrtava nipodaštavaju.

Dana 28. marta 1999. godine pripadnici jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije „Škorpioniˮ, među kojima i Cvjetan, streljali su u dvorištu porodice Gashi u Podujevu 14 albanskih civila – sedmoro dece uzrasta od dve do 15 godina i sedam žena, i to: Shpetima Bogujevci (10), Shpenda Bogujevci (13), Salu Bogujevci (39), Noru Bogujevci (15), Shefkatu Bogujevci (43), Shehidu Bogujevci (67), Nefisu Bogujevci Llugaliu (54), Fezdriju Llugialiu (21), Dafinu Duriqi (9), Arbera Duriqi (7), Mimozu Duriqi (4), Albina Duriqi (2), Fitnetu Duriqi (36) i Ismu Duriqi (69), dok je streljanje, sa teškim povredama, preživelo petoro dece – Saranda, Fatos, Jehona, Lirije i Genc Bogujevci.

Karadžićeva žalba na „nepravednu“ presudu za genocid

Pred Haškim sudom počinje izlaganje žalbe bivšeg lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića na presudu kojom je osuđen za genocid i druge ratne zločine, u kojoj se kaže da je suđenje Karadžiću bio “manjkav proces“.

Suđenje bivšem lideru bosanskih Srba Radovanu Karadžiću bio je “manjkav proces“ koji je „doveo do nepravičnog rezultata”, tvrdi se u njegovoj žalbi koja će biti izložena pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove (MMKS) 23. i 24 aprila.

Evropska komisija: Srbija da demonstrira posvećenost rešavanju nasleđa ratnih zločina

Evropska komisija (EK) objavila je 17. aprila 2018. godine Izveštaj o Srbiji, koji prikazuje napredak u ispunjavanju političkih, ekonomskih i administrativnih kriterijuma za pristupanje Evropskoj uniji (EU). Izveštaj ponavlja da dinamika pregovora zavisi od kvaliteta sprovedenih reformi, naročito u uspostavljanju vladavine prava i normalizacije odnosa sa Kosovom. Ocena EK je da je Srbija dostigla određeni nivo spremnosti da primeni pravne tekovine i standarde EU u oblasti vladavine prava, ali da su dalje reforme neophodne u nekoliko oblasti, među kojima i domaća suđenja za ratne zločine. U odnosu na sve prethodne izveštaje EK o Srbiji, ovaj poslednji značajno veću pažnju posvećuje problemima u uspostavljanju krivične pravde za zločine počinjene tokom oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji u periodu od 1991. do 1999. godine.

Izveštaj EK sadrži preporuke koje je Fond za humanitarno pravo dostavio prilikom pripreme ovog dokumenta.

(English) Serbia, And Its Parliament, Grapple With Fate Of War Criminal Vojislav Seselj

Sadržaj dostupan na English.

Žalbenom presudom Vojislavu Šešelju pravda delimično zadovoljena

Žalbeno veće Mehanizma za međunarodne krivične sudove (MMKS) u Hagu izreklo je 11. aprila 2018. godine konačnu presudu predsedniku Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislavu Šešelju, kojom je preinačilo oslobađajuću presudu Pretresnog veća Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i osudilo ga na deset godina zatvora za podsticanje progona (prisilno raseljavanje), deportacije i druga nehumana dela (prisilno premeštanje) kao zločina protiv čovečnosti, a takođe i za činjenje progona (kršenje prava na bezbednost) kao zločina protiv čovečnosti u Hrtkovcima u Vojvodini. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je takva žalbena presuda značajna jer su žrtve deportacija i progona u Hrtkovcima posle skoro 26 godina dobile sudsku satisfakciju, ali da je pravda tek delimično zadovoljena, ako se ima u vidu opseg optužnice protiv Šešelja koja je obuhvatala šire područje Sarajeva, kao i opštine Zvornik, Nevesinje i Mostar u BiH i Vukovar u Hrvatskoj.

ŽALBENO VEĆE DELIMIČNO UKINULO OSLOBAĐAJUĆU PRESUDU ŠEŠELJU I OSUDILO GA ZA ZLOČINE PROTIV ČOVEČNOSTI

Žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove u sastavu sudija Theodor Meron, predsedavajući, sudija Lee G. Muthoga, sudija Florence Rita Arrey, sudija Ben Emmerson i sudija Ivo Nelson de Caires Batista Rosa danas je izreklo presudu po žalbi koju je Tužilaštvo uložilo na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Žalbeno veće je delimično ukinulo oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju i odbacilo ostatak žalbe Tužilaštva. Žalbeno veće je izreklo osude Vojislavu Šešelj po tačkama 1, 10, i 11 Optužnice za podsticanje deportacije, progona (prisilno raseljavanje) i drugih nečovečnih dela (prisilno premeštanje) kao zločina protiv čovečnosti, kao i za to što je počinio delo progona na osnovu kršenja prava na bezbednost, kao zločin protiv čovečnosti. Konkretno, Žalbeno veće je utvrdilo da je Pretresno veće pogrešilo zbog toga što Šešelja nije pozvalo na odgovornost za govor koji je održao u Hrtkovcima, Vojvodina (Srbija), 6. maja 1992. kojim je pozvao na proterivanje nesrpskog stanovništva.

Nepravedna haška pravda za žrtve Šešeljevih zločina

Nepravdena haška pravda – tako komentariše presudu Vojislavu Šešelju Marko Kljajić, bivši župnik u Petrovaradinu i publicista, autor knjige o hrtkovačkom sindromu Kako je umirao moj narod.

Žalbeno veće Mehanizma za međunarodne krivične sudove koji je nasledio postupke Haškog tribunala, osudilo je u sredu predsednika Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislava Šešelja na kaznu od deset godina zatvora za podsticanje progona, deportacije i prisilno raseljavanje, prisilno premeštanje Hrvata u vojvođanskom selu Hrtkovci, 1992. godine.