Reakcije na priznanje generala Krstića: Propuštena prilika da se otvori tema u javnosti, različite ocene o važnosti čina

Komandant Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske, general Radislav Krstić, prvi osuđenik Haškog tribunala kome se u presudi govorilo o genocidu u Srebrenici, uzburkao je javnost u regionu objavljivanjem svog pisma iz maja ove godine u kome priznaje krivicu za genocid, podržava rezoluciju koju su tim povodom donele Ujedinjene nacije, izražava kajanje i želju da ode u Potočare i pokloni se žrtvama.

Dok se u javnosti uglavnom raspravlja o tome da li je Krstićevo obraćanje iskreno, budući da je objavljeno u sklopu njegovog zahteva da prevremeno bude pušten na slobodu, sagovornici Glasa Amerike različito ocenjuju značaj tog čina i procenjuju da će se događaj pretvoriti u još jednu propuštenu priliku za promenu odnosa javnosti u Srbiji i Republici Srpskoj prema presuđenom najgorem zločinu iz ratova 1990-ih.

Radislav Krstić u zahtevu za prevremeno oslobađanje priznao odgovornost za genocid u Srebrenici

Bivši general Vojske Republike Srpske (VRS) Radislav Krstić, koji je u Hagu osuđen na 35 godina zatvora zbog podržavanja i pomaganja genocida u Srebrenici, priznao je odgovornost i naveo da se kaje zbog učešća u genocidu.

Krstić je u pismu kojim od suda traži prevremeno puštanje na slobodu napisao da bi i sam glasao za Rezoluciju Ujedinjenih nacija o Srebrenici.

“Nemam pravo glasa jer se u ovoj Rezoluciji pominje i moje ime jer sam počinio krivično djelo nezamislivo i neoprostivo”, naveo je Krstić u pismu predsednici suda.

Pouka slučaja Tišma

Elvedin Nezirović: Kako je srušen Stari most u Mostaru

Evedin Nezirović bosanskohercegovački književnik i novinar, dobitnik nagrade”Predrag Matvejević”, za Tačno.net piše esej o rušenju Starog mosta u Mostaru.

Zločine prekriva zaborav – kultura sjećanja na crnogorski način

Relativizacija uz pomoć spomenika i preimenovanjem ulica u čast “heroja” ratova.

“Kakva crna kultura sjećanja u Crnoj Gori, pa crnogorska vlast je tri decenije razvijala samo kulturu zaborava ratnih zločina. Zato što je za sve ratne zločine najodgovornija upravo ta vlast, koja je crnogorske rezerviste poslala u okupatorski rat, prvi nakon četiristo godina oslobodilačkog ratovanja”, ocijenila je za “Vijesti” novinarka i kolumnistkinja Ratka Vukotić Jovanović.

Ona navodi da, ipak, najveću “moralnu krivicu za ovakvu kolektivnu aMNEziju snose crnogorski građani”.

Neznanje, atavizmi i etnicizacija kulture sećanja

„Braćo i sestre!”, tako se predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević obratio visokim zvanicama iz zemlje i inostranstva i okupljenim građanima na državnoj komemoraciji posvećenoj negovanju uspomene na žrtve stratišta u Jajincima u oktobru 2024. Govornik je u „prigodnoj“ besedi, govoreći o tim žrtvama, pominjao „sunarodnike“, iako su među njima, pored etničkih Srba, bili i Romi i Jevreji. Takođe je, u jednoj od retorskih kulminacija, naglasio da na mestu komemorativnog centra „leže naši preci, naši rođaci, naša krv“. U nekoj drugoj zemlji ili kod nas u neko drugo vreme, takvo neformalno, bratstveničko i arhaično oslovljavanje državnih zvanica, stranih gostiju i građana koji pripadaju različitim verskim i nacionalnim zajednicama bilo bi okvalifikovano kao svojevrsni gaf, incident ili bar prekršaj normi državnog ili diplomatskog protokola. Najviši predstavnik državne vlasti ne bi trebalo da govori kao da je rodovski ili plemenski vođa; takođe, ne bi trebalo da progovara jezikom krvi i tla na komemoraciji koja treba da evocira antifašističke tradicije građana Republike Srbije. Ako ni zbog čega drugog, zato što sličnu retoriku nalazimo u Nedićevom aparatu vlasti, kod samog Nedića i u izvornim zemljama evropskog nacizma i fašizma. Pogotovo ne bi trebalo da progovara tim jezikom na mestu velikog nacističkog zločina u kojem je posredno učestvovao i pomenuti domaći kvisling.

Neka djeca nestala u ratu možda nikada neće biti identifikovana zbog ubistva cijele porodice

Za vrijeme rata u Bosni i Hercegovini nestale su kompletne porodice čije posmrtne ostatke će u slučaju pronalaska biti nemoguće identifikovati, jer nemaju živih rođaka koji bi mogli dati uzorke krvi.

Nova epizoda podkasta Kulture sećanja u dijalogu: „Poželjna sećanja“

Tokom protekle decenije, porasla je zainteresovanost za načine na koje sećanje na zločine iz prošlosti informiše i oblikuje državne politike i međunarodne odnose. Društveni naučnici, sa izuzetkom istoričara, do tada su uglavnom ignorisali Holokaust, uprkos njegovoj centralnosti za mnoge njihove koncepte i teorije te potrebi da se zločin sagleda sa stanovišta različitih disciplina.

Multidisciplinarni pogled na Holokaust pruža knjiga Politika, nasilje, sećanje: Nova društvena nauka o Holokaustu (Politics, Violence, Memory: The New Social Science of the Holocaust), koju je objavio Cornell University Press. Knjiga istražuje izvore i merenje antisemitizma, objašnjenja za saradnju, spasavanje i preživljavanje, navode o susedskom nasilju, te zaostavštine Holokausta u savremenoj Evropi.

Najbolji neprijatelj

Aleksandru Vukičeviću, koji je kao 19-godišnjak ranjen u Oluji, odbijen je zahtjev za status civilne žrtve rata pod obrazloženjem da je bio pomagač neprijatelja. Već 1996. odazvao se na regrutaciju za Hrvatsku vojsku.

Pred zagrebačkim Upravnim sudom uskoro će se naći još jedna tužba protiv Ministarstva hrvatskih branitelja. Aleksandar Vukičević (49) iz banijskog sela Strmen pokušao je ostvariti zakonsko pravo na invalidninu zbog ranjavanja u koloni izbjeglica u avgustu 1995. No kod odlučivanja o njegovom zahtjevu, Resorno ministarstvo je izrazilo ustaljeno mišljenje bez utemeljenja da je Vukičević bio suradnik ili pomagač neprijateljske vojske. Unatoč svim dokazima te obilnoj medicinskoj i drugoj dokumentaciji, preživjeli, tada 19-godišnji student, nije dobio ono što mu po Zakonu o civilnim žrtvama rata pripada.

Nestali Albanci i Srbi: ima li još masovnih grobnica?