Nitko do danas nije osuđen zbog neučinkovitosti predistražnih i istražnih postupaka te “zavjere šutnje među sudionicima, petoricom, šestoricom hrvatskih vojnika”, poručila je Vesna Teršelič s komemoracije u Varivodama.
U organizaciji Srpskog narodnog vijeća i Općine Kistanje i ove je godine u selu Varivode održana komemoracija za srpske civile ubijene krajem septembra 1995. godine, pedeset dana nakon akcije Oluja. Na svojim kućnim pragovima tada je ubijeno devetero mještana Varivoda: Dušan Dukić (59), Špiro Berić (55), Jovo Berić (75), Jovan Berić (56), Radivoj Berić (69), Marija Berić (69), Milka Berić (67), Marko Berić (82) i Mirko Pokrajac (84).
Sva buka dnevne politike i nemara i okretanja glave ne mogu da priguše svedočenje dečijem stradanju u podrumu gradske biblioteke „Hivzi Suljejmani“ u Prištini. Postavka je trebalo da traje godinu dana. Porodice su insistirale da se ne zatvori
Kako se opisuje jeziv hronični bol? Razarajući, bez kraja. Agonija? Utrnulost? Premrlost? Kamen? Pakao.
Nema reči kojima se može opisati kidanje srca i raspad duše roditelja kojima je zlo rata ubilo decu. Ali, njihove suze su reči koje moraju biti napisane, da se sećamo tragedije, podsećamo užasa i da nam udaraju šamare svaki put kada krv proključa.
Za zločin u Škabrnji pred sudom u Hagu osuđeni su nekadašnji visoki funkcioneri Republike Srpske Krajine – Milan Martić i Milan Babić. A da je JNA unapred isplanirala napad potvrđuje zapis u dnevniku osuđenika za najteže ratne zločine, u to vreme načelnika štaba Kninskog korpusa Ratka Mladića, koji je za 17. novembar 1991. napisao: “U borbi odraditi, kvalitetno očistiti rejon Nadin–Škabrnja, ako treba, dva dana neka se radi”, a zatim navodi da je potrebno da se “to zbriše”. Ovaj zločin je bio deo haške optužnice Slobodanu Miloševiću, kao i šefovima Državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću pred Međunarodnim sudom u Hagu. Milošević je umro pre presude, a za Stanišića i Simatovića nije bilo dovoljno dokaza
“Vidiš ove kuće, to je selo iz kog su nas napadali, sve je tako blizu”, prijatelj mi desnom rukom pokazuje zelene predele dok me vozi u Škabrnju, selo 15 minuta vožnje udaljeno od Zadra u Hrvatskoj.
Nevladina organizacija za ljudska prava ‘Žene u crnom’ objavila je knjižicu ‘Bojan Tončić’, kao trajni spomen i prepreku zaboravu na koji su tako često osuđeni protivnici rata i mržnje na ovdašnjim prostorima.
„Nije Tončić bio samo briljantan novinar, pripadnik one retke sorte što neraskidivo spaja talenat i etiku, već je bio i dobar, divan, čestit čovek. Voljen i poštovan. Bio je duša od čoveka u zemlji koja je izgubila dušu, i to ga je bolelo“.
Rekao je to beogradski pisac i novinar Tomislav Marković u govoru na komemoraciji kolegi i prijatelju Bojanu Tončiću u Centru za kulturnu dekontaminaciju (CZKD) u Beogradu, nekoliko dana nakon što je Tončić, 26. travnja, preminuo u 57. godini života.
Uz desetine važnih publikacija i istraživanja, Fond je nedavno objavio još jednu odista kapitalnu knjigu, u pitanju je „Kosovska knjiga pamćenja 1998-2000 – Dostojanstvo za nestale“.
Povodom izlaska iz štampe „Kosovske knjige pamćenja 1998-2000 – Dostojanstvo za nestale“, Fond za humanitarno pravo, Beograd 2024.
Pre par sedmica na društvenim mrežama gledali smo kratak video, koji je istovremeno i šokantan, ali i sasvim očekivan. Vox populi: gospodin propituje mladu beogradsku raju, one koji su rođeni nakon ratnih devedesetih, o Kosovu. Prvo pitanje je klasika: da li je Kosovo deo Srbije ili nije? Odgovaraju jasno, drčno, samopouzdano, „u skladu sa Ustavom“ – naravno da jeste. Ko sme da kaže da nije? A na potpitanje da li mogu navesti pet kosovskih gradova koji su „toliko naši“, uglavnom muk. Neki se ne mogu setiti ni Prištine. Ni Prizrena, uprkos milion puta ponovljenoj nacionalističkoj floskuli – „Dogodine u Prizrenu!“
Predsjednik Skupštine opštine Rožaje, Almir Avdić, sa sekretarom Skupštine Amerom Dacićem posjetili su juče u Beogradu, osnivačicu Fonda za Humanitarno pravo Natašu Kandić.
„Bila mi je čast da sa sekretarom SO, Amerom Dacićem, posjetim osnivačicu Fonda za humanitarno pravo, g-đu Natašu Kandić.
Nataša je zadužila naše Rožaje jer je boravila tokom teških vremena 90-tih, na najbolji način
promovisala Rožaje, opisala nas kroz objektivnost i ujedno sa oduševljenjem, kako smo se ponijeli prema svim nevoljnicima koji su Rožaje doživjeli kao oazu spasa.
U javnom sećanju na žrtve rata dominiraju etnocentrični narativi kao nacionalna strategija, odmeravanje obima tuđeg zločina i marginalizacija vlastitog. Čini se da nedostaje ne samo moralna nego i kontinuirana istorijsko-didaktička, pedagoška, medijsko-teorijska, muzeološka i estetička debata kao osnova stvaranja sećanja koje uključuje i sećanje na istoriju zločina počinjenog i u naše ime.
Fond za humanitarno pravo predstavio je u Beogradu knjigu “Dostojanstvo za nestale” za koju kažu da je najpouzdanija baza podataka o nestalim osobama tokom sukoba na Kosovu.
Posle Prištine, u Beogradu je 31. 8. 2024. godine predstavljena druga knjiga Kosovske knjige pamćenja, pod naslovom „Dostojanstvo za nestale“, koju su objavili Fond za humanitarno pravo (FHP) i Fond za humanitarno pravo Kosovo (FHPK), kao rezultat projekta REKOM mreža pomirenja. U različitim fazama projekat su finansijski podržali EU, Fondacija braće Rockefeller (RBF), Civil Rights Defenders (CRD), Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED), ministarstva spoljnih poslova Norveške i Češke. Knjiga o 1.636 nestalih temelji se na 6.714 dokumenata koji se čuvaju u zajedničkoj bazi podataka FHP-a i FHPK-a. Najvažniji izvor o okolnostima nestanka čini 2.007 izjava članova porodica i svedoka, potvrđenih sa još 1.178 izveštaja o dodatnom istraživanju i 397 izveštaja o proveri statusa – da li je prijavljena žrtva stvarna žrtva. Među nestalima je 1.487 civila. Za identifikaciju 151 nestalog nije obezbeđeno dovoljno krvnih uzoraka. I dalje su nestali – 272 osobe starije od 70 godina, 120 mlađih od 18 godina i 72 osobe sa ozbiljnim invaliditetom.
Predstavljen drugi tom knjige “Kosovska knjiga pamćenja – Dostojanstvo za nestale” u izdanju dvaju fondova za humanitarno pravo iz Beograda i Prištine, koja se temelji na 1.636 priča o nestalima na Kosovu od 1998. do 2000. godine.