Online trening za novinare „Kako izveštavati sa suđenja za ratne zločine u Srbiji“

Online trening za novinare „Kako izveštavati sa suđenja za ratne zločine u Srbiji“

kako-pratititi-sudjenja-srFond za humanitarno pravo (FHP) poziva novinare i studente završne godine žurnalistike da se prijave za online trening o izveštavanju sa suđenja za ratne zločine u Srbiji koji će se održati u periodu od 21. do 24. marta 2022. godine.

Tokom treninga polaznici će u formi interaktivnih predavanja biti upoznati sa osnovnim principima objektivnog izveštavanja sa suđenja za ratne zločine, izazovima istraživačkog novinarstva u oblasti tranzicione pravde, načinima razvijanja senzibilisanosti kod novinara prilikom istraživanja i izveštavanja o temama suočavanja sa prošlošću i problemima sa kojima se suočavaju novinari u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu tokom praćenja suđenja.


Share

PAMTIMO: 29 godina od zločina u Štrpcima

PAMTIMO: 29 godina od zločina u Štrpcima

fhp-zuc-sozps-yihr-thumbU nedelju 27. februara 2022. godine, navršava se 29 godina od zločina u Štrpcima, kada su pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS), na železničkoj stanici u Štrpcima (BiH), iz voza koji je saobraćao na relaciji Beograd–Bar izveli 20 putnika i potom ih ubili. Fond za humanitarno pravo (FHP), Žene u crnom, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Inicijativa mladih za ljudska prava podsećaju da porodice žrtava u Srbiji i dalje čekaju na sudsku pravdu i status porodica civilnih žrtava rata.

Pripadnici VRS su 27. februara 1993. godine oteli i ubili 19 državljana SRJ i jedno NN lice. Od državljana SRJ, njih 18 su bili Bošnjaci, a jedan je bio Hrvat, svi su živeli u Srbiji i Crnoj Gori – u Beogradu, Prijepolju, Bijelom Polju i Podgorici. Žrtve ovog zločina su: Esad Kapetanović, Iljaz Ličin, Fehim Bakija, Šećo Softić, Rifat Husović, Halil Zupčević, Senad Đečević, Jusuf Rastoder, Ismet Babačić, Tomo Buzov, Adem Alomerović, Muhedin Hanić, Safet Preljević, Džafer Topuzović, Rasim Ćorić, Fikret Memović, Fevzija Zeković, Nijazim Kajević, Zvjezdan Zuličić i jedno nepoznato lice. Najstarija žrtva imala je 59, a najmlađa 16 godina.


Share

Digitalna arhivska kolekcija “Zločini u Sandžaku devedesetih godina”

Digitalna arhivska kolekcija “Zločini u Sandžaku devedesetih godina”

DAK-sandzak-srFond za humanitarno pravo predstavlja treću digitalnu arhivsku kolekciju „Zločini u Sandžaku devedesetih godina”.

Pripadnici Vojske Jugoslavije (VJ) i policije, čiji je zadatak bio da štite sve građane, direktno su učestvovali u nasilju. Osim toga, dopuštali su naoružanim pripadnicima vojske bosanskih Srba, koji su neometano prelazili granicu od početka rata u BiH, da maltretiraju lokalno stanovništvo.

Cilj digitalne kolekcije je da prikaže kako su etnički incidenti na početku devedesetih godina u Sandžaku dobili sistemski karakter i prerasli u ratne zločine kao što su otmice, mučenja i ubistva. Kroz svedočenja, presude, izveštaje i drugu arhivsku građu, kolekcija posebno obrađuje četiri zločina koja su se dogodila u Sandžaku odnosno nad stanovnicima Sandžaka: otmicu građana Sjeverina iz autobusa koji je saobraćao na relaciji Priboj-Rudo, otmicu iz voza u Štrpcima, napad na selo Kukurovići i torturu u policijskim stanicama.

Digitalna arhivska kolekcija „Zločini u Sandžaku devedesetih godina ” dostupna je na sledećem linku.

Share

Smrt umjesto spasa u Srbiji

Smrt umjesto spasa u Srbiji

Slobodna EvropaMuhamed Avdić godinama traga za posmrtnim ostacima oca Azama koji je krajem jula 1995. godine deportovan iz Srbije i predat Vojsci Republike Srpske. Njegov je otac jedan od bosanskohercegovačkih državljana koji su spas od genocida u Srebrenici pokušali pronaći u susjednoj Srbiji, da bi na kraju bili izručeni Vojnoj policiji Bratunačke brigade i ubijeni.




Share

Manipulativne strategije održavaju princip nekažnjivosti ratnih zločina

Manipulativne strategije održavaju princip nekažnjivosti ratnih zločina
autonomija-logoObaveza Vlade Srbije je da prizna i po osnovu zakona obešteti žrtve ratnog zločina koje su njene bezbednosne snage počinile”

Istrage ratnih zločina, ali i suđenja njihovim vinovnicima u Srbiji se mahom sprovode zbog međunarodne zajednice, kako bi se prikazalo da se nominalno suočavamo sa ratnim prošlošću kroz krivično procesuiranje iako je realnost takva da tog suočavanja u suštini nema, kao što nema ni optužnica za brojne krivične prijave, a ako Tužilaštvo i počne da radi, pojedini procesi otežu se decenijama, upozorio je za Autonomiju Marko Milosavljević iz Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR). Kako je naveo, praksa pokazuje da se, čim se dođe do visokih pozicija, komandanata koji su komandovali vojskom, policijom ili paravojnim jedinicama u ratu u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu, proces jednostavno staje, pa u brojnim slučajevima nikada nisu podignute čak ni krivične prijave.

„Recimo, neki od onih koji su se pominjali kao povezana lica sa operacijom skrivanja tela u Batajnici, kao što su Obrad Stevanović ili Petar Zeković, danas protiv njih nemamo čak ni krivičnih prijava ni optužnica, a oni su jako blizu članova današnje izvršne vlasti. Tako da to govori da se nominalno događaju ta suđenja, ali da se zapravo ona stave u stranu i da se društvu predstavi kao da uopšte to nije ni važno. Ali za međunarodnu javnost to postoji“, napominje naš sagovornik.


Share

Jelena Đureinović: Ne postoji recept za uspešno suočavanje sa prošlošću

Jelena Đureinović: Ne postoji recept za uspešno suočavanje sa prošlošću

danas_logoKrivica i odgovornost. Dve reči eksplozivnog značenja za svako društvo i za svakog pojedinca koji isključivo sebe smatraju žrtvom drugih, prenebregavajući moralnu obavezu da prvo sagledaju sopstvene pogrešne korake, pokliznuća i grehove učinjene prema drugima.

Priznanje sebi da je toga bilo u prošlosti, da se može ponoviti u sadašnjosti i, još pogubnije, u budućnosti predstavlja prve korake ka katarzi, neophodnoj za očekivani uspešni preobražaj i napredak. Koliko je to moguće ostvariti u novim državicama na Balkanu, izraslim iz građanskog rata u kojem se raspala SFR Jugoslavija, ako se samoviktimizacijom nekih od njih i politikom populizma svesno, i nažalost uspešno, podgrevaju netrpeljivost, pa i mržnja prema negdašnjim republičkim komšijama, dotada povezanim idejom bratstva i jedinstva?

Procesi korekcije takve populističke politike spori su, i zahtevaju široki front ne samo aktivista već i celoga društva. Vreme potrebno za to je jedno od ključnih elemenata kad su u pitanju strategija i modusi ispravljanja posledica perfidnih manipulacija kojima je to društvo usmeravano u sasvim suprotnom smeru, ka putu kojim vlada patološka ostrašćenost prema Drugome. Pesak tog vremena sve brže klizi ka dnu kad je u pitanju Srbija; mitomanija i megalomanija, u simbiozi prostote i neznanja iza kojih se krije pohlepa bahate vlasti, opasno prete da pravedno sećanje na ono što se dešavalo u bliskoj prošlosti – u ratovima 1990-ih godina – na ovim prostorima prekriju ksenofobija i ultradesničarenje.

Nedavno je Društvo psihologa Srbije izašlo u javnost saopštenjem u kojem se ukazuje na brojne društvene probleme koji se tiču i aktuelne vlasti i atmosfere koju je ona stvorila. „U društvu u kome je kritičko mišljenje obeshrabrivano, obrazovanje obezvređeno, gde se vrše pritisci zastrašivanjem, a konformizam ohrabruje, jačaju apatija, beznađe i anomija“, ukazuju psiholozi, podsećajući i na rađanje netolerancije prema drugačijem mišljenju od zvaničnog. Saopštenje nisu preneli svi mediji, što je fakat koji dovoljno svedoči koliko je stanje alarmantno; već sama po sebi je poražavajuća i zabrinjavajuća činjenica da se srpsko društvo našlo u takvoj situaciji da se o njegovoj iracionalnoj zastranjenosti izjašnjavaju psiholozi. Nije li ovo najozbiljnije upozorenje na preispitivanje pravca kojim se Srbija uputila?

Beogradski Fond za humanitarno pravo u oktobru prošle godine objavio je publikaciju pod nazivom Politika sećanja na ratove devedesetih u Srbiji: istorijski revizionizam i izazovi memorijalizacije čiji je autor istoričarka Jelena Đureinović. Reč je o analizi zvanične politike sećanja na ratove 1990-ih u Srbiji, sa posebnim fokusom na period od 2012. Nastala je u okviru memory programa FHP koji Đureinović i dalje koordinira, iako istovremeno radi na Univerzitetu u Beču. Ovaj program u FHP, kako za Danas naglašava autorka, kontinuirano analizira i prati politiku sećanja na ratove 1990-ih, i jedan je od stubova Fonda, pored dokumentacije i pravde.

Jelena Đureinović doktorirala je na modernoj i savremenoj istoriji na univerzitetu Justus Libig u Gisenu u Nemačkoj, na kojem je bila i predavač. Gostovala je i na Nacionalnom univerzitetu Irske u Galveju, u Centru za studije jugoistočne Evrope Univerziteta u Gracu, kao i na Slovenačkoj akademiji nauka i umetnosti. Istraživanja kojima se bavi usmerena su na proučavanje istorije Jugoslavije i postjugoslovenskog prostora, a akcenat je stavljen na problematiku nacionalizma. Pre par godina Đureinović je objavila knjigu The Politics of Memory of the Second World War in Contemporary Serbia: Collaboration, Resistance and Retribution (Politika sećanja na Drugi svetski rat u savremenoj Srbiji: kolaboracija, otpor i odmazda), u izdanju londonskog Rutledža, u kojoj piše o relativizovanju i prećutkivanju istorijske istine u Srbiji.

Trenutno je okupirana, kaže za Danas, malo pozitivnijim temama i istražuje popularizaciju Narodnooslobodilačke borbe u zemljama globalnog juga tokom druge polovine 20. veka, gde se posebno usredsređuje na aktivnosti boraca Jugoslavije i međunarodne razmene između boračkih organizacija.

Populistička politika sećanja u Srbiji vlada već trideset godina. Postoje, međutim, razlike između te politike u vreme Slobodana Miloševića, i sadašnjeg vremena u kojem je od 2012. na vlasti Srpska napredna stranka. U čemu? I koja je opasnija?

– Suštinska razlika je naravno to što su tada ratovi bili u toku, a danas oni predstavljaju prošlost. Stav državnih vlasti prema ratovima tokom 1990-ih godina i danas je sličan, s tim što Miloševićeve vlasti možda nisu bile toliko glasne u veličanju ratnih zločinaca koliko je to danas slučaj. Današnje dominantne narative o ratovima možemo veoma lako da zamislimo u službi ratne mobilizacije tokom 1990-ih godina. Koliko ove politike mogu da budu opasne videli smo već u ratovima na području bivše Jugoslavije.

* Od 2000. do 2012. demokratske vlasti su imale istorijsku šansu da revidiraju takvu pogubnu politiku sećanja. Kako su je, i zašto, propustile?

– U periodu nakon 2000. nije bilo stvarne političke volje da se raskine sa politikama koje su vodile ratove na teritoriji bivše Jugoslavije. Demokratskoj koaliciji koja je došla na vlast 2000. godine jeste bio glavni cilj smena Slobodana Miloševića i raskid sa periodom njegove vladavine. Međutim, on nije podrazumevao revidiranje pogleda na ratove 1990-ih, i priznanje uloge i odgovornosti Srbije i srpskih oružanih i paravojnih snaga u ratovima i ratnim zločinima tokom njih. Umesto toga, demokratske vlasti okrenule su se reviziji socijalističke Jugoslavije i Drugog svetskog rata kao njenog mesta rođenja i centralnog izvora legitimiteta, stvarajući od Miloševića poslednjeg komunističkog vladara Srbije čime su oni postali njeni oslobodioci.

Heterogena i kratkotrajna demokratska koalicija koja je 2000. godine došla na vlast okupila se oko antikomunizma kao zajedničkog činioca, ali im je i nevoljnost da se suoče sa ratovima devedesetih i njihovim nasleđima takođe bila zajednička. Često se iz perspektive današnjeg autoritarnog režima period od 2000. do 2012. godine sagledava pozitivnije, ali zapravo nije postojala nikakva stvarna spremnost za suočavanje sa prošlošću. Dok je bilo nekih koraka napred, kao kada je Boris Tadić otišao na Ovčaru kod Vukovara, oni se mogu smatrati incidentima u kontekstu jednog opšteg konsenzusa o nepriznavanju odgovornosti srpskih oružanih, policijskih i paravojnih snaga za ratne zločine i genocid.

* Koliko je Deklaracija o političkom pomirenju koju je 2008. potpisao DS sa SPS unazadila suočavanje sa istorijskom istinom o krivici Srbije za rat i razbijanje SFRJ?

Političko pomirenje Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije samo je dodatno ozvaničilo opšti stav prema (ne)odgovornosti Srbije u ratovima tokom 1990-ih godina i poziciju da nema potrebe za suočavanjem sa prošlošću. SPS je sve vreme od smene Miloševića bila prisutna u političkom životu. Takođe, osim haških optuženika, nijedan akter iz političkih i institucionalnih struktura koje su vodile ratove nije odgovarao niti mu je na bilo koji način onemogućen ili ograničen povratak u parlamentarnu politiku. Ovaj problem vidimo i danas, kad se ratni zločinci kandiduju na izborima dok u državnim institucijama sede pojedinci koji su tokom ratova devedesetih bili na najvišim pozicijama.

* Na koje sve načine sadašnja vlast razvija diskurs o nacionalnom ponosu?

– Osnovna tvrdnja na kojoj se gradi zvanična politika sećanja je da se ne smemo stideti svojih heroja i žrtava i da srpski narod danas konačno sme da ih se seća, dok mu je to bilo zabranjeno ranije kada je bio primoran da se stidi svoje prošlosti. Tu se naravno pre svega misli na heroje i žrtve ratova devedesetih, gde u heroje spadaju i ratni zločinci a jedine žrtve vredne sećanja i ponosa su srpske žrtve. Osnovni narativ o herojima, žrtvama i nacionalnom ponosu se provlači kroz sve komemorativne događaje i prakse kao i medijske proizvode državne politike sećanja poput filmova i publikacija. Diskurs o herojima utemeljen je na konceptu oslobodilačkih ratova Srbije od ustanaka protiv osmanske vladavine do ratova devedesetih, ideji koja od svih oružanih sukoba u prošlosti pravi oslobodilačke ratove. Ako su svi ratovi oslobodilački, to znači da je Srbija uvek bila na pravoj strani i da nikada nikoga nije napadala i da su svi njeni komandanti i vojnici heroji. Državne institucije i zvaničnici tako slave srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu, Narodnooslobodilački pokret i oružane snage iz ratova devedesetih, amalgamirajući ih u temu srpskog herojstva i oslobodilačkog duha.

Druga polovina zvaničnog diskursa je fokus na srpske žrtve, posebno u Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata i devedesetih, gde se potpuno negira stradanje drugih. Neizostavan deo narativa o stradanju srpskog naroda je i to da je uvek postojala neka zavera da se to stradanje drži u tajnosti, pa tako često čujemo apsurdne tvrdnje da su komunisti zataškali Jasenovac i da deca do juče nisu čula za njega. Tu opet dolazimo do ideje povratka nacionalnog ponosa, gde su državni zvaničnici svojom politikom sećanja srpskom narodu omogućili ponosno sećanje na svoje žrtve. Populistička politika sećanja koja podilazi narodu služi svrhama političkog legitimiteta i učvršćivanja političke moći. Naravno, svaka politika sećanja je u svojoj osnovi takva i njen oblik u današnjoj Srbiji predstavlja samo jedan ekstremniji primer koji se dešava u kontekstu autoritarne demokratije.

* Povodom Dana pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu u maju 2021. održana je svečana akademija u organizaciji Vlade Srbije i Ministarstva za rad i boračka pitanja, na kojoj su se čuli stihovi koračnica Dimitrija LJotića. Šta je još potrebno da se uvidi da se antifašistička prošlost briše?

– Antifašistička prošlost se od početka 1990-ih ili brisala ili prisvajala za nacionalističke projekte, kao što je to danas slučaj. To je nemoguće ne uvideti ako se samo baci pogled na proslave poput Dana pobede. Postjugoslovenskim političkim elitama nikako nije odgovarao Narodnooslobodilački pokret kao multietnički pokret vođen Komunističkom partijom Jugoslavije čija je borba protiv okupatora i kolaboracionista istovremeno predstavljala i revoluciju. Zbog toga je partizanski pokret prekrajan i uklapan u savremene političke potrebe, počevši od Miloševićevog režima koji je sebe u kontekstu ratova predstavljao kao naslednika Narodnooslobodilačke borbe, preko kriminalizacije nakon 2000, pa sve do današnjeg ponovnog prisvajanja partizana kao srpske vojske. To što današnje političke elite prisvajaju i slave narodnooslobodilačku borbu i antifašizam takođe je jedan vid njenog brisanja jer se uklanjaju njeni najvažniji aspekti: revolucionarni, emancipatorni i jugoslovenski.

* U novembru prošle godine pak, na Dan borbe protiv fašizma, privedene su aktivistkinje Aida Ćorović, koja je jajima gađala mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću u centru Beograda, i Jelena Jaćimović. Mural je očišćen, pa se od tada do danas čas farba, čas vraća u pređašnje stanje. Šta to pokazuje?

– Sve što se dešavalo oko murala Ratka Mladića pokazuje nam problematičan stav državnih institucija koje misle da uklanjanje murala jednom ratnom zločincu osuđenom za genocid nije njihov posao. Država je stala na Mladićevu stranu, kriminalizujući one koji su se njegovoj slici u centru Beograda usprotivili. Ovo nije jedini grafit posvećen Ratku Mladiću u javnom prostoru Beograda i Srbije. S druge strane, te murale i različite grafite ne slikaju državni zvaničnici, već nam njihova pojava pokazuje i koliko je Ratko Mladić kao srpski heroj popularan u društvu, posebno među mladima.

* Nije li Srbija sebe dovela u shizofrenu situaciju: priznaje Haški tribunal, a veliča ratne zločince i čak ih uključuje u društvenopolitički život?

– Jelena Subotić je u svojoj knjizi Otimanje pravde odlično opisala pristup tranzicionoj pravdi u političke svrhe. Upravo u odnosu prema tribunalu nakon 2000. godine vidimo tu nedoslednost i kontradiktornost, gde je saradnja sa tribunalom bila predstava bez ikakvog stvarnog ubeđenja i posvećenosti tranzicionoj pravdi i priznanju krivice. Tako su nakon smene Miloševića srpske vlasti istovremeno sarađivale sa MKSJ, ali i finansirale odbranu ratnih zločinaca pred tribunalom i pravile svečane dočeke osuđenim ratnim zločincima. Današnja aktivnost haških osuđenika u javnom i političkom životu Srbije je logičan nastavak njihovog pozitivnog tretmana u prvoj deceniji nakon Miloševićeve smene.

* Srpsko društvo zdušno istrajava na viktimološkom diskursu, ali u smislu načela „tu quoque“. Takvo načelo, zapravo, drži nacionalnu s(a)vest ukopanu u jednom mestu?

– Tu quoque argument nije karakterističan samo za Srbiju i srpski narod, već se njime vode sve političke elite na prostoru bivše Jugoslavije, koje profitiraju na ratnim narativima i podeljenim društvima. Među nacionalističkim elitama u celom regionu, krivicu i odgovornost niko ne voli da priznaje ako ne mora, a zajedničko im je i to što ih uopšte ne zanima izgradnja i poboljšanje suživota naroda koji je već decenijama zatočenik etnonacionalističkih politika.

* Kritičko mnjenje je potpuno namerno marginalizovano; zavladala je anahrona interpretacija prošlosti, u koju se uključuje i Crkva. Kuda to vodi? Koliko vremena treba da prođe da bi se jedno društvo suočilo sa istinom o sebi?

– Kritičko mišljenje o ratovima 1990-ih je marginalizovano sve vreme od samog početka oružanih sukoba i svaka politička promena je donela nove izazove. Danas je izazov to što stojimo nasuprot jedne industrije sećanja sa kojom je se veoma teško takmičiti u resursima, dometu u društvu i populizmu.

Ne postoji recept za uspešno suočavanje sa prošlošću i protok vremena ne mora nužno da omogući suočavanje. Svakako je potrebna volja u širem društvu koja u Srbiji ne postoji.

* Jaspersove reči upućene Nemcima posle Drugog svetskog rata da „danas moramo preispitati sebe oštrije nego ikad“, mogu se primeniti i na Srbiju. Koliko mirovni aktivisti mogu da budu „Jaspersi“? Koje su snage koje mogu da preokrenu smer kojim idemo?

– Kao što sam ranije rekla, u širem društvu u Srbiji ne postoji volja za suočavanjem sa prošlošću. Istovremeno je jedan veliki deo društva direktno iskusio ratove 1990-ih, da li kroz izbeglištvo, gubitak roditelja, članova porodice i prijatelja, socioekonomsku krizu, učestvovanje u oružanim sukobima u različitim oblicima itd. Postojanje tog individualnog ratnog iskustva je ključno. Bilo kakvo preokretanje smera moralo bi da ode dalje od prevaspitavanja i reedukacije tih ljudi i da na neki način integriše njihova različita iskustva ratova i da ih poveže sa iskustvima drugih. Međutim, ozbiljnijeg institucionalnog procesa suočavanja sa prošlošću nema bez posvećenosti državnih vlasti, jer su one te koje će omogućiti novu kulturu sećanja kroz nove zakone, muzeje, spomenike, kurikulume.

Preuzeto sa portala Danas

Share

Jovana Kolarić: U Srbiji se odomaćila nekažnjivost

Jovana Kolarić: U Srbiji se odomaćila nekažnjivost

aljazeera_logoPoricanje i relativizacija činjenica o genocidu govore o društvu u kojem živimo, dio tog društva ipak se ne miri sa počinjenim zločinima, kaže Jovana Kolarić, istraživačica Fonda za humanitarno pravo.

Fond za humanitarno pravo se u do sada objavljenim dosijeima bavio događajima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i logorima u Srbiji, prisilnom mobilizacijom izbjeglica u Srbiji i njihovom deportacijom, ukazuje Jovana Kolarić

Fond za humanitarno pravo (FHP) radi na digitalizaciji 14 svezaka Dosijea, svedočanstava o pripremi i realizaciji ratnih zločina. Digitalizovana verzija printanog materijala pruža, između ostalog, mogućnost čitateljstvu da, uz opis dokumenata, pogleda i njihove faksimile, a prezentirani su i video snimci ključnih svedočenja koje izgovaraju svedoci i optuženi pred Haškim tribunalom. Kako ističe istraživačica Fonda Jovana Kolarić, u dosad objavljenim dosijeima FHP se bavio događajima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, ali i logorima u Srbiji, prisilnom mobilizacijom izbeglica u Srbiji i njihovom deportacijom. Kaže i to da je istraživanje usmereno na prikupljanje onih dokaza koji mogu da vode procesuiranju odgovornih.


Share

Nema napretka uz slavljenje zločinaca

Nema napretka uz slavljenje zločinaca

VijestiOnline-logoSuočavanje s prošlošću definitivno nije prioritet vlasti u Srbiji, ozbiljna država vodi veći broj istraga i podiže veći broj optužnica za ratne zločine, a ne donosi strateške dokumente koje predstavlja kao rezultat u unapređenju procesuiranja

Izvršna direktorica Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz Srbije, Ivana Žanić, ocijenila je da se slavljenju ratnih zločina i zločinaca mora stati na put, ukoliko “želimo da živimo u normalnom društvu u kojem zločinci idu u zatvor, a žrtve imaju poštovanje koje zaslužuju”.

”Čini se da mi ne želimo da živimo u takvom društvu”, poručila je Žanić u intervjuu “Vijestima”.


Share

Fond za humanitarno pravo dobitnik Priznanja „Ban Josip Jelačić“ za 2021. godinu

Fond za humanitarno pravo dobitnik Priznanja „Ban Josip Jelačić“ za 2021. godinu

hnvurs-thumbU okviru proslave Dana izbora I. saziva Hrvatskog nacionalnog vijeća u Republici Srbiji HNV tradicionalno, od 2013. godine, dodjeljuje priznanja pojedincima odnosno skupinama za njihov doprinos hrvatskoj zajednici u Republici Srbiji. Prvo među njima – Priznanje „Ban Josip Jelačić“ za društveni rad u hrvatskoj zajednici – za 2021. godinu dodijeljeno je Fondu za humanitarno pravo iz Beograda. U ovom tekstu predstavljamo njihovo djelovanje i doprinos.

Fond za humanitarno pravo je nevladina udruga iz Beograda koja od osnutka (1992. godine) radi na dokumentiranju kršenja ljudskih prava masovno činjenih na prostoru bivše Jugoslavije. Ideja utemeljiteljice Nataše Kandić bila je utvrđivanje kaznene odgovornosti počinitelja, zadovoljenje pravde i onemogućavanje ponavljanja zločina s ciljem davanja doprinosa ostvarenju tranzicijske pravde. Takvo djelovanje, kako sami navode, podrazumijeva najprije da žrtve ratnih zločina zadobiju pravo na pravdu, istinu i reparacije, zatim „otkrivanje institucionalnih i državnih struktura i aktera ključnih za sustavna kršenja ljudskih prava tijekom ratova devedesetih godina i njihovo uklanjanje iz postojećih institucija“. Na koncu, radi se i o razvijanju svijesti o počinjenim zločinima što onda pretpostavlja i odavanje priznanja žrtvama u širem društvu kako se takvi zločini ne bi ponovili u budućnosti.


Share

Institucije ohrabruju zastrašivanje i širenje nacionalne mržnje u javnom prostoru

Institucije ohrabruju zastrašivanje i širenje nacionalne mržnje u javnom prostoru

saopstenje-srPovodom sve učestalijeg ispoljavanja nacionalne mržnje u javnom prostoru i zastrašivanja manjina, Fond za humanitarno pravo (FHP) osuđuje odnos državnih institucija prema ovim incidentima, koji se sastoji u njihovom prećutnom ili eksplicitnom odobravanju i ohrabrivanju. Republika Srbija nastavlja sa zvaničnom politikom negiranja ratnih zločina, slavljenja zločinaca i samoviktimizacije, čime doprinosi eskalaciji nacionalne i verske mržnje kojoj svedočimo u poslednje vreme.

FHP podseća da su tokom devedesetih godina pripadnici srpskih snaga počinili teške zločine nad stanovništvom Sandžaka, uključujući otmice, ubistva, policijsku torturu i druga sistemska kršenja ljudskih prava, koje je FHP dokumentovao i predstavio u izveštajima „Pod lupom“. Neke od najstrašnijih zločina nad sandžačkim Muslimanima – poput otmice i ubistva putnika iz autobusa iz Sjeverina i putnika iz voza u Štrpcima – počinili su pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS).

Trideset godina kasnije, većina porodica žrtava ova dva zločina nije pronašla posmrtne ostatke svojih najbližih, a zbog diskriminatornih zakona Republike Srbije, ne uspevaju ni da dobiju status članova porodica civilnih žrtava rata, koji bi im omogućio priznanje zločina i skromnu materijalnu naknadu. Pored toga, stanovnici Sandžaka suočeni su sa zastrašivanjem i govorom mržnje u javnom prostoru, koji po mnogo čemu podseća na atmosferu od pre 30 godina.


Share