U vezi sa našim ratovima i ratnim zločinima najviše se izvinjavaju lideri novih država. Po pravilu, izvinjavaju se narodu, svom ili drugom, prilikom poseta ili važnih političkih događaja. Ta izvinjenja su kratkog daha, pa kratko i ostaju u sećanju. Možda i zbog toga, što još uvek nema nijednog političara koji je izvinjenjem zadobio poverenje žrtava „neprijateljske strane“ i pohvalu „svojih“ . Ipak, neke reči, iako ne izražavaju žaljenje ili izvinjenje, ostaju u pamćenju. Na mene su poseban utisak ostavile reči hrvatskog predsednika Josipovića, izrečene povodom 20 godina priznanja državnosti Republike Hrvatske, da je Hrvatska bolja i zahvaljujući boljim odnosima između Srba i Hrvata. To je suština izgradnje mira, pomirenja, pravde i neponavljanja zločina – tako ja vidim tranziciju od represije i nepravde prema poštovanju ljudskih prava i žrtava. U slučaju Srbije, bez priznanja Albanaca, Bošnjaka i Hrvata, i boljih odnosa Srba prema njima – i onih na vlasti, i nas „običnih“ – nema bolje Srbije. Ovaj pozitivan pristup mogao bi da nam pomogne u definisanju „novog mišljenja“ o Kosovu.