Prividan uspeh Vojislava Šešelja u obračunu sa Haškim tribunalom, u javnosti (pre svega tabloidnoj, mada – koja druga postoji) je tumačen kao rezultat njegove intelektualne superiornosti nad ostalim učesnicima u procesu, ali i na osnovu uvreženog (pogrešnog) mišljenja da on, osim u ono malo ratnog huškanja, ni u kakve ozbiljne zločine nije bio umešan, pa se njegova odgovornost bez fabrikovanja dokaza nije mogla ni dokazati. Tek obelodanjena optužnica protiv njegovih troje stranačkih kolega – Petra Jojića, Jove Ostojića i Vjerice Radete – baca novo svetlo na sadržaj i kvalitet radikalskog uspeha u Hagu.