Nisam gajio prevelike iluzije da će se gospodin Apostolovski u odgovoru na moj komentar previše baviti sadržajem Dosijea „Rudnica“. Osim u poslednja dva pasusa. Pasuščića, da ne kažem. Ja ću obrnuti stvar – u dva pasusa ću odgovoriti manje važne stvari, a ostatak ću posvetiti Dosijeu „Rudnica“. To će biti moj poslednji pokušaj da ubedim novinara Politike da pažljivo pročita 42 stranice teksta ako već želi da piše o Dosijeu.
Uporno ponavljanje sintagme „optužbe protiv Dikovića bez dokaza“, u tekstovima Bilbije, Apostolovskog i glavne urednice Politike nameću pitanje šta se događa sa tom novinom, ako nema nijedne reči saosećanja sa porodicama Rukolli, Deliu, Dobruna, Aruqi, Aliu, Zabeli, Hoti, Ahmeti, Buçinc, Nika, Morina i Demaku, koje su nakon 15 godina, umesto istine i pravde, dobile posmrtne ostatke svojih najbližih, koje su srpske snage ubile, a potom zazidale u kamenolomu Rudnica.
Kao jedan od troje ljudi koji su 29. februara ove godine na konferenciji za medije učestvovali u, kako novinar Politike Aleksandar Apostolovski kaže, „desantu na generala Dikovića“, smatram važnim da se osvrnem na njegov tekst od petka 6. februara 2015, prepun mistifikacija, nedorečenosti i nelogičnosti.
Srpske izbjeglice iz Hrvatske koje je nakon ‘Bljeska’ i ‘Oluje’, po dolasku na teritorij Srbije, tamošnja policija privodila i predavala paravojnim formacijama, o svojoj dvostrukoj traumi uglavnom odbijaju javno govoriti. Neki su se ipak na to odvažili
Transkript video izdanja Peščanika od 6. februara 2015. godine. Tema emisije bili su nalazi objavljeni u Dosijeu Rudnica, reakcija vlasti i izbegavanje odgovornosti za zločine koji su počinjeni na Kosovu. O ovim temama razgovarali su izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Sandra Orlović, predsednik Upravnog odbora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku Miroslav Hadžić i autorka emisije Svetlana Lukić.
Centar za evoratlantske studije iz Beograda (CEAS) smatra da je, danas predstavljena, evaluirana baza podataka Fonda za humanitarno pravo „Kosovska knjiga pamćenja“ o ljudskim gubitcima (ukupno ukupno 13.538 ljudi – 10.812 Albanaca, 2.197 Srba i 526 Roma, Bošnjaka, Crnogoraca i drugih nealbanaca) tokom sukoba na Kosovu, u kojoj su obrađeni i podaci o žrtvama NATO bombardovanja tadašnje SRJ, izuzetna naučna građa na koju zvaničnici Srbije i međunarodne zajednice moraju obratiti dužnu pažnju.
Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Tomas Melia izjavio je da bi Srbija trebalo da bude srećna što ima organizacije kao što su Fond za humanitarno pravo (FHP) i Balkanska istraživačka mreža (BIRN), jer je za svaku vladu bitno da sluša organizacije i ljude koji objavljuju važne informacije i da preduzima mere na osnovu tih informacija.
Piše: Nataša Kandić
Da li se ombudsman Saša Janković zaverio protiv vojske ili se bavi svojim poslom – kontrolom vlasti i zaštitom građana? Ranijih godina bio je bliži nosiocima funkcija nego što je brinuo o sprovođenju zakona. Kada je ovih dana rekao da on nije bilo ko, nego da je prošao provere za najveću državnu tajnu, kliknulo mi je u glavi – on je iz „tajnih službi“. Neka je i tako, ali se u sporu oko prava na uvid u dokumenta VBA, pokazao kao nikada do sada, ubedljiv, tvrdoglav, smiren i beskompromisan.
Mi ne optužujemo direktno generala Ljubišu Dikovića da je učestvovao u nizu zločina, kaže Sandra Orlović, direktorka Fonda za humanitarno prava.
Koalicija za pristup pravdi zahteva od pravosudnih organa da pod hitno istraže tvrdnje i dokaze koje je Fond za humanitarno pravo izneo na konferenciji za novinare 29. januara, a koji ukazuju na to da su načelnik Generalštaba Vojske Srbije Ljubiša Diković i brigada kojoj je bio na čelu tokom 1999. godine, odgovorni za ratne zločine na Kosovu.