Cena duševne boli generala Dikovića
Imamo, recimo, trgovca drogom za koga svi znaju, ali se niko ne usuđuje da mu pomene ime i imamo, opet recimo, premijera koji se odvaži da ga javno denuncira: „Da vidim što se svi pravite blesavi kad svi znate ko je najveći narko diler u Srbiji… I sad svi se plaše ime da mu izgovore. Jeste videli da nikad se u novinama nije pojavio, nikad niko ne sme ništa da kaže o njemu. Svi se, bre, plaše. I svi ćute“. Zatim hrabro izgovori njegovo ime, a ovaj njega i vladu, na primer, tuži za povredu časti i ugleda. Onda sud naloži vladi da zbog nanete duševne boli obešteti čoveka novčanim iznosom sa obrazloženjem da je dilerom označen neko ko nikada za takvo delo nije krivično gonjen.
Upravo to se desilo Nataši Kandić i Fondu za humanitarno pravo u parnici po tužbi generala Ljubiše Dikovića, s tim da oni nisu izneli nepotkrepljene podatke, već su za tvrdnje o umešanosti aktuelnog načelnika Generalštaba Vojske Srbije u zločine protiv civila ponudili uverljive dokaze. U Dosijeu Diković, Fond je predočio podatke o učešću 37. brigade Vojske Jugoslavije u zločinima na Kosovu 1999. godine, kao i o ulozi 16. graničnog bataljona u hapšenju Bošnjaka odbeglih iz Srebrenice u julu 1995. godine i njihovom vraćanju u ruke bosanskih Srba koji će ih potom ubiti. Po nalazima Fonda, on je komandovao tim jedinicama u predmetno vreme i znao je ili je imao razloga da zna u šta su umešani njemu podređeni oficiri i vojnici, ili je i lično bio umešan u krivična dela.
