Iz nevladinog sektora i opozicije u Srbiji stižu osude napada na aktiviste Inicijative mladih za ljudska prava. Njih devetoro pretučeni su u utorak na tribini vladajuće Srpske napredne stranke u Vojvodini, na kojoj je govorio haški osuđenik Veselin Šljivančanin. Tokom noći saslušani su u policiji.
Preuzeto sa portala Al Jazeera
Prisustvo osuđenika za ratne zločine Veselina Šljivančanina na skupu u Mesnoj zajednici Beška, u opštini Inđija, gde je na vlasti Srpska napredna stranka (SNS) premijera Srbije Aleksandra Vučića, teško je shvatiti drugačije nego kao potez kojim se naprednjaci vraćaju svojim radikalskim korenima, smatraju sagovornici RSE.
Podsetimo, Šljavančanin je bio jedan od glavnokomandujućih jedinica bivše Jugoslovenske narodne armije (JNA) u vreme besomučnog bombardovanja Vukovara 1991. godine.
Čelnici naprednjačke partije i vlasti u Srbiji, međutim, na upozorenja uzvraćaju kontraoptužbama i zamenama teza, u kojima branioci ljudskih, u ovom slučaju oni koji su prekinuli skup u Beški, bivaju označeni kao napadači, a oni koji promovišu počinioce zločina kao žrtve.
„Raj je tamo gde nema tašte i demokratije“. Tribina koja je otvorena takvom rečenicom nije mogla da se završi drugačije nego razbijenim glavama. Vrcavu misao o raju bez tašte i demokratije izrekao je u utorak 17. januara nešto iza 19 časova prvi govornik na tribini Srpske napredne stranke u Domu kulture „Branko Radičević“ u sremskom selu Beška – profesor porodičnog prava Pravnog fakulteta u Beogradu Slobodan Panov.
Posle njega reč je dobio ratni zločinac Veselin Šljivančanin. On je pred Tribunalom u Hagu osuđen na deset godina zatvora jer je u novembru 1991. godine sa vukovarske Ovčare povukao vojsku i tako zarobljenike mahom izvedene iz Gradske bolnice prepustio lokalnim teritorijalcima, šešeljevcima i drugim dobrovoljcima da sa njima rade šta hoće. Čim se vojska povukla, počela su iživljavanja nad zarobljenicima, premlaćivanja i mučenja, potom i ubistva. U masovnoj grobnici na Grabovu u blizini poljoprivrednog dobra Ovčara pronađeno je oko 200 tela.
Bivši general JNA Vladimir Vlado Trifunović preminuo je u nedelju na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu. General Trifunović biće sahranjen u Bosni i Hercegovini.
Podsetimo, general Trifunović je 22. septembra 1991. godine, kada se našao u opkoljen, predao Hrvatskoj kasarnu u Varaždinu sa velikom količinom naoružanja, koje je prethodno onesposobljeno, kako bi spasao 280 vojnika i oficira.
Dok građani godinama čekaju na rešavanje sudskih sporova, srpski sudovi efikasni samo po tužbama državnih zvaničnika.
Brzina kojom su okončani sudski procesi vođeni po tužbama načelnika Generalštaba Vojske Srbije LJubiše Dikovića, gradonačelnika Beograda Siniše Malog i ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića pokazuje kako srpsko pravosuđe može da bude efikasno…
Nije, kažu, majka sina klela što je išao da se kocka nego što se posle vadio. Tako je i sa Momčilom Krajišnikom i njegovim lapsusom nakon sastanka sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem u zgradi Predsedništva u Beogradu. Krajišnik je, naime, prvo Nikolića nazvao „predsednikom Miloševićem“, a onda pojasnio da je lapsus rezultat činjenice da je davnih dana tu redovno dolazio kod nekadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića i dodao: „Uostalom, predsednici se menjaju, zgrade ostaju, a srpski narod je večit“.
Tako je „vadeći se“ zapravo opisao kontinuitet politike od devedesetih do danas. Objasnio je da su gosti i kod Miloševića i kod Nikolića isti i da, makar se predsednici menjali, politike a ne samo zgrade ostaju nepromenjene.
Kada bi kič boleo, ovih bi dana mnogi jaukali; najjači bi krici dopirali iz Banjaluke, najvećeg grada u zapadnom delu Bosne i Hercegovine, ali bogme bi se orilo i sa mnogih beogradskiih adresa, pa tako i sa Andrićevog venca.
Tamo je, naime, zgrada Predsedništva Srbije, a u predsedništvu, logično, stoluje predsednik, a predsednik je, logično ili možda ipak ne, Tomislav Nikolić, a Nikolić je – to je tek logično, mada možda nije i normalno – naglašeno javno i uz počasti primio Momčila Krajišnika, građanina susedne Bosne i Hercegovine, skromnog penzionera, predstavljenog javnosti kao predstavnika nekakve „Asocijacije stvaralaca Republike Srpske“.
Stižu avioni iz Rusije, koliko će koštati još uvek niko ne zna, a premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će Srbija sa „10 najmoćnijih letelica kao što su migovi u narednih 14 godina biti apsolutno prva u regionu“. Niko ne zna zašto baš u narednih 14 godina, niti je poznato kada je počelo regionalno takmičenje u naoružanju. Nejasno je jesu li letelice „najmoćnije“ i kada su polovne – jedino što se sada zna je motiv da se do njih dođe: „Da naš narod nikada više ne doživi sudbinu kakvu je doživljavao 1995. i 1999. godine“.
Pominjući godine, premijer očito misli na operaciju Oluja i vazdušnu NATO intervenciju na Srbiju, sugerišući (i nije mu prvi put) da su to događaji koji su u najvećoj meri obeležili ratnu prošlost bivše Jugoslavije. Zapravo se sugeriše da je rat u Hrvatskoj počeo i završio se Olujom, da je NATO intervencija došla niotkuda i ni zbog čega, da su Srbi ako ne jedine onda najveće žrtve ratova i da nema odgovornosti beogradskog režima Slobodana Miloševića i njemu odanih srpskih rukovodstava po okolnim zemljama za vođenje ratova devedesetih. Ništa od toga nije tačno, ali većina ljudi u Srbiji misli da se baš tako događalo. Znači, mit.
