Povodom 32. godišnjice zločina na poljoprivrednom dobru „Ovčara“ kod Vukovara, Fond za humanitarno pravo (FHP) zahteva od institucija Srbije da procesuiraju oficire bivše JNA koji su direktno doprineli izvršenju tog zločina, odustanu od podrške ratnim zločincima, okončaju višegodišnju potragu za posmrtnim ostacima žrtava i omoguće stvaranje dostojanstvene kulture sećanja na žrtve.
Povodom 31. godišnjice otmice i ubistva 17 građana Srbije bošnjačke nacionalnosti iz mesta Sjeverin kod Priboja, Fond za humanitarno pravo, Žene u crnom, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Inicijativa mladih za ljudska prava u Srbiji pamte i podsećaju na žrtve tog zločina, naglašavaju da višegodišnja potraga porodica za posmrtnim ostacima žrtava još nije okončana i zahtevaju od institucija Srbije da prekinu kontinuitet diskriminacije, kršenja prava i uskraćivanja podrške porodicama žrtava.
Dvadeset drugog oktobra 1992. godine, meštani Sjeverina krenuli su svakodnevnim poslom u Priboj, autobusom užičkog preduzeća „Raketa”, koji je saobraćao na redovnoj liniji između mesta Rudo (BiH) i Priboja (Srbija). U mestu Mioče (BiH), pripadnici jedinice „Osvetnici”, koja je delovala u okviru snaga Vojske Republike Srpske (VRS), zaustavili su autobus. Nakon što su legitimisali sve putnike, iz autobusa su izveli 16 stanovnika Sjeverina i vojnim kamionom ih odvezli u pravcu Višegrada, gde su ih brutalno pretukli i potom ubili.
Danas, 18. oktobra 2023. godine, navršavaju se 32 godine od zločina koji je počinjen u selu Lovas (Republika Hrvatska), kada su pripadnici srpskih snaga naterali oko 50 civila da koračaju kroz minsko polje, usled čega je stradalo 20, a ranjeno 14 osoba. Na putu do minskog polja, ubijen je jedan civil. U periodu od 10. oktobra, kada je Jugoslovenska narodna armija zauzela Lovas, do 18. oktobra, u tom selu ubijeno je ukupno 70 civila.
Za zločin na minskom polju do danas je izrečena jedna pravnosnažna presuda, kojom su tri pripadnika JNA i tri pripadnika dobrovoljačkog odreda „Dušan Silni“ osuđeni za nečovečno postupanje prema civilima koje su koristili kao živi štit. Petorici optuženih izrečena je kazna zatvora ispod zakonskog minimuma od pet godina, a jedan je osuđen na šest godina zatvora. U presudi Apelacionog suda ne navodi se da su na minskom polju smrtno stradali i ranjeni civili, kao ni njihov broj.
Viši sud u Beogradu doneo je dana 6. oktobra 2023. godine presudu kojom je optuženog Dalibora Maksimovića osudio na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina zbog ubistva četiri bošnjačka civila 18. aprila 1992. godine, u objektu fabrike obuće „Standard“ u Karakaju, opština Zvornik. Kako je Maksimović već ranije pravnosnažnom presudom osuđen zbog ratnog zločina na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, sud mu je izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 15 godina. Istom presudom, oštećeni su upućeni da u parničnom postupku ostvaruju imovinskopravni zahtev. Obrazlažući presudu predsednik sudskog veća je naveo da je sud prilikom odmeravanja kazne optuženom, imao u vidu činjenicu da je Maksimović krivično delo izvršio u stanju smanjene uračunljivosti, ali ne bitno.
Fond za humanitarno pravo (FHP) ocenjuje da izrečenom jedinstvenom kaznom nije u potpunosti ostvarena svrha kažnjavanja, dok upućivanje oštećenih da u parnici ostvaruju imovinskopravni zahtev smatra povredom prava oštećenih na adekvatan pravni lek. Prilikom odluke o imovinskopravnom zahtevu oštećenih, sud mora da ima pre svega u vidu oštećene i njihovo pravo na naknadu štete kao minimalni simbolički akt obeštećenja za gubitak bliskog lica, a potom i to da postoji obaveza suda da se pitanje naknade štete reši u krivičnom postupku.
Povodom 28. godišnjice operacije “Oluja”, koju su sprovele hrvatske oružane snage i tokom nje počinile sistematske i rasprostranjene zločine nad civilnim stanovništvom srpske nacionalnosti, Fond za humanitarno pravo traži od vlasti i institucija u Srbiji da prekinu kontinuitet kršenja prava i uskraćivanja podrške žrtvama, kao i da prestanu sa njihovom političkom zloupotrebom koja produbljuje međuetničke tenzije u regionu.
U Srbiji, nijedna žrtva “Oluje” nema status civilne žrtve rata. Zakonsko rešenje onemogućava sticanje ovog statusa žrtvama koje su nastradale ili su oštećene van teritorije Srbije, tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Tako izbeglice iz Hrvatske ostaju bez finansijske, zdravstvene i psihosocijalne podrške institucija.
Institucije Republike Srbije već 28 godina prikrivaju, poriču i minimizuju genocid u Srebrenici; podržavaju, štite i slave one koji su ga počinili, a prikrivaju i izbegavaju odgovornost državnih organa za podržavanje njegovog izvršenja. Optuženi za učešće u srebreničkom genocidu u Srbiji nalaze utočište, a osuđeni aktivno učestvuju u javnom i političkom životu, slobodni da iskrivljuju činjenice i minimiziraju razmere genocida. Pravosudne vlasti, uključujući i Tužilaštvo za ratne zločine, direktno i indirektno usporavaju i opstruišu utvrđivanje činjenica o genocidu u Srebrenici pred domaćim sudovima. Kvalifikacija zločina u Srebrenici kao genocida se ne primenjuje, broj žrtava se umanjuje, a retkim osuđenim počiniocima odmeravaju se neprimereno male kazne. Svaka veza državnih organa Srbije sa izvršenjem genocida brižljivo se prikriva u procesima pred domaćim sudovima.
Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da je ovakvo postupanje državnih organa neprihvatljivo i štetno. Tražimo da pravosudne institucije procesuiraju sve one za koje postoje dokazi o njihovom učešću u genocidu, a da se suđenja sprovode bez odugovlačenja. Od zvaničnika i institucija Republike Srbije zahtevamo da prestanu sa praksom poricanja genocida, uvaže sudski utvrđene činjenice o zločinima počinjenim u Srebrenici, a da žrtvama i njihovim porodicama upute iskreno izvinjenje i dodele pravedne reparacije.
Fond za humanitarno pravo (FHP) ukazuje da promena člana sudskog veća u predmetu Srebrenica, sedam godina od početka postupka, izaziva sumnju u namere pravosudnih organa Republike Srbije da suđenje sedmorici bivših pripadnika Specijalne brigade MUP Republike Srpske za ubistvo najmanje 1.313 bošnjačkih civila privedu kraju i izreknu pravične presude. Iako je Zakonikom o krivičnom postupku određeno da glavni pretres mora početi iznova ukoliko se izmeni sastav sudskog veća, u ovom slučaju su sporne okolnosti koje su dovele do promene člana veća.
Visoki savet sudstva nije ispunio svoju obavezu da donese obrazloženu odluku o tome da li se sudiji produžuje mandat, što je imalo za posledicu neminovnu promenu člana sudskog veća. U cilju okončanja postupaka za ratne zločine bez odugovlačenja, i radi zaštite članova porodica žrtava i svedoka od dodatne traumatizacije, FHP traži da Visoki savet sudstva ispunjava svoje obaveze i da postupa u interesu pravičnog okončanja postupaka, bez daljih odlaganja.
Žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove (MRMKS) donelo je presudu u predmetu protiv bivših čelnika Službe državne bezbednosti (SDB) MUP Republike Srbije – Jovice Stanišića i Franka Simatovića – kojom je utvrđen međunarodni oružani sukob u Bosni i Hercegovini. Ovom presudom, konačno i nedvosmisleno je utvrđeno učešće Republike Srbije u oružanim sukobima u BiH i Hrvatskoj. Najviši predstavnci SDB RS osuđeni su da su kao pripadnici udruženog zločinačkog poduhvata odgovorni za zločine koje su počinili pripadnici Srpske dobrovoljačke garde (SDG), Jedinice za specijalne namene, Jedinice za specijalne operacije (JSO) – Crvenih beretki, Martićeve milicije i Škorpiona 1992. godine u Bosni i Hercegovini, u Bijeljini, Zvorniku, Bosanskom Šamcu, Doboju i Sanskom Mostu, i za zločine počinjene 1995. godine u Trnovu i Sanskom Mostu, kao i za ubistvo Marije Senaši, počinjeno u Daljskoj Planini u Hrvatskoj u junu 1992. godine.
Žalbeno veće je utvrdilo da su Stanišić i Simatović, zajedno sa drugim vojnim, političkim i policijskim rukovodiocima iz Srbije, tzv. SAO Krajine, SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema, kao i Republike Srpske činili deo udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio trajno uklanjanje nesrpskog stanovništva sa teritorija pod kontrolom srpskih snaga u BiH i Hrvatskoj, odnosno – etničko čišćenje.
Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu počelo je suđenje Lazaru Mutlaku, nekadašnjem pripadniku Štaba Teritorijalne odbrane (TO) Srpsko Goražde koji je optužen za silovanje jedne Bošnjakinje u Goraždu, u maju 1992. godine.
Optužnicom Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) Mutlak se tereti da je kao pripadnik čete Podkamen Štaba TO Srpsko Goražde, 25. maja 1992. godine u naselju Lozje (Goražde, BiH), sa još jednim NN pripadnikom Štaba TO Goražde, došao u kuću u kojoj se nalazila oštećena, uperio joj pištolj u glavu, odveo je u drugu sobu gde ju je silovao i seksualno zlostavljao, da bi joj zatim zapretio da će je ubiti ukoliko ikome kaže šta se dogodilo.
Iznoseći svoju odbranu, optuženi je tvrdio da nije kriv. Rekao je da je 25. maja 1992. godine ušao u prednje dvorište kuće oštećene tražeći neke delove za automobile, a da ga je ona pozvala da uđe, moleći ga da joj pomogne da napusti kuću. Tvrdi da joj je odgovorio da ne može da pomogne i da je to bila sva komunikacija sa njom. Takođe je naveo da je od 1998. do 2010. godine živeo u Kanadi, ali da je, kada je podneo zahtev za kanadsko državljanstvo, ispitivan o ovom zločinu. Da bi izbegao probleme u svojoj porodici, priznao je i došao da odgovara u Srbiji, „da ga ne bi poslali u Sarajevo”.
Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu počelo je suđenje Dušanu Lončaru, nekadašnjem komandantu 2. proleterske gardijske motorizovane brigade (pgmbr) JNA, optuženom za ratni zločin protiv civilnog stanovništva izvršen 10. oktobra 1991. godine u Lovasu (Republika Hrvatska).
Optužnicom Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) optuženi se tereti da je 9. oktobra 1991. godine, kao komandant 2. pgmbr JNA u činu potpukovnika, izdao naređenje da se izvrši napad na selo Lovas i njegovo stanovništvo, u kome stoji da se glavnim snagama blokira selo i artiljerijom dejstvuje po objektima u selu, a pomoćnim snagama izvrši „čišćenje sela od pripadnika ZNG i MUP, kao i stanovništva koje je neprijateljski nastrojeno“. Sutradan, 10. oktobra 1991. godine, snage pod komandom Dušana Lončara su, postupajući po njegovoj naredbi, napale selo, ubile „najmanje 7 civila“ i zapalile više stambenih objekata.