Najoštrije osuđujemo izjavu vršioca dužnosti gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića, koji je rekao da „Grad Beograd neće davati niti jednu vrstu saglasnosti za održavanje festivala Mirëdita, dobar dan.“
Pred Visokim savetom tužilaštva u toku je postupak izbora Glavnog javnog tužioca Javnog tužilaštva za ratne zločine (tužilac). Za tu poziciju se prijavila i Snežana Stanojković, koja je bila na toj funkciji sve do isteka mandata 31. maja 2023. godine, kada je nastavila da je obavlja kao vršilac funkcije.
Fond za humanitarno pravo (FHP) ističe da je nužno da novi tužilac bude izabran u zakonskom roku, odnosno do kraja maja, kako bi se izbegli problemi koji su nastali prilikom prethodnog izbora, kada Republika Srbija nije imala tužioca 17 meseci. Tako drastično kašnjenje izbora glavnog tužioca ugrozilo je vođenje postupaka za ratne zločine, budući da zamenici tužioca za ratne zločine u periodu od 1. januara 2016. do 31. maja 2017. godine i stupanja Stanojković na funkciju, nisu imali ovlašćenje da podižu i zastupaju optužnice ili preduzimaju bilo koje radnje u postupku.
Stav Fonda za humanitarno pravo je da Snežana Stanojković ne treba da bude ponovno izabrana za glavnog javnog tužioca jer je dosadašnjim radom pokazala izuzetno loše rezultate, te nestručnost za obavljanje funkcije, što je dovelo do urušavanja kredibiliteta Javnog tužilaštva za ratne zločine (JTRZ). Mandat Stanojković obeležen je malim brojem podignutih optužnica, netransparentnim radom Tužilaštva, odsustvom komunikacije s javnošću, te ocenom kolega tužilaca da je njen rad neprofesionalan.
Četrnaest godina nakon što je Javno tužilaštvo za ratne zločine (JTRZ) podiglo prvobitnu optužnicu, Viši sud u Beogradu je, 24. aprila 2024. godine, objavio prvostepenu presudu u ponovljenom postupku za ratne zločine počinjene u selima Ljubenić, Ćuška, Pavljan i Zahać tokom aprila i maja 1999 godine.
Sud je optuženog Toplicu Miladinovića, komandanta 177. vojno-teritorijalnog odreda (177. VTO) Peć, jedinice pod komandom 125. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 20 godina. Istom presudom, sud je oglasio krivim i šest pripadnika Interventnog voda iz sastava 177. VTO Peć, te osudio Predraga Vukovića na kaznu zatvora u trajanju od 13 godina, Abdulaha Sokića na 12 godina, Sinišu Mišića na pet godina, a Slavišu Kastratovića, Lazara Pavlovića i Bobana Bogićevića na po dve godine. Veljko Korićanin i Milan Ivanović su oslobođeni svih optužbi.
Organizacije za ljudska prava iz Srbije snažno podržavaju donošenje rezolucije Ujedinjenih nacija o proglašenju 11. jula „Međunarodnim danom sećanja na genocid u Srebrenici“.
Činjenice o genocidu u Srebrenici, kao i njegova pravna kvalifikacija, potvrđene su van razumne sumnje presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove. Prva presuda za genocid u Srebrenici izrečena je komandantu Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske Radislavu Krstiću u aprilu 2004. godine. Za genocid su osuđeni i Vujadin Popović, Ljubiša Beara, Drago Nikolić, Zdravko Tolimir, kao i tadašnji predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić i ratni komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, koji su osuđeni na doživotni zatvor.
Fond za humanitarno pravo (FHP) podneo je krivične prijave Javnom tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije protiv Slobodana Pajića i Vlastimira Bećarevića, nekadašnjih oficira Prve birčanske pešadijske brigade Vojske Republike Srpske (VRS), zbog osnovane sumnje da su naredili i/ili izvršili ratne zločine na području opština Vlasenica i Kalesija tokom maja i juna 1992. godine.
Krivične prijave protiv Pajića i Bećarevića rezultat su istraživanja Fonda za humanitarno pravo o ratnim zločinima počinjenim u zoni odgovornosti Prve birčanske pešadijske brigade pod komandom Svetozara Andrića. Nalaze tog istraživanja FHP je predstavio javnosti krajem februara 2024. godine u Dosijeu „Svetozar Andrić”. Prva birčanska pešadijska brigada VRS, formirana u maju 1992. godine, učestvovala je u proterivanju nesrpskog stanovništva iz opština Zvornik, Vlasenica i Kalesija, ubistvima civila prilikom zauzimanja teritorija te u paljenju i uništavanju sela.
U utorak, 27. februara 2024. godine, navršava se trideset jedna godina od zločina u Štrpcima, kada su pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS), na železničkoj stanici u Štrpcima (BiH), iz voza br. 671 koji je saobraćao na liniji Beograd–Bar, izveli 20 putnika i potom ih ubili. Posle više od tri decenije, porodice žrtava i dalje čekaju na pravdu pred pravosuđem Republike Srbije, tragaju za posmrtnim ostacima svojih najbližih i ne uspevaju da ostvare status civilnih žrtava rata.
Pripadnici VRS su 27. februara 1993. godine iz voza izveli 19 građana Savezne Republike Jugoslavije i jedno N. N. lice i potom ih ubili. Žrtve zločina u Štrpcima su: Esad Kapetanović, Iljaz Ličina, Fehim Bakija, Šećo Softić, Rifat Husović, Halil Zupčević, Senad Đečević, Jusuf Rastoder, Ismet Babačić, Tomo Buzov, Adem Alomerović, Muhedin Hanić, Safet Preljević, Džafer Topuzović, Rasim Ćorić, Fikret Memović, Fevzija Zeković, Nijazim Kajević, Zvjezdan Zuličić i jedno nepoznato lice. Najstarija žrtva je imala 59, a najmlađa samo 16 godina.
Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio osuđujuću presudu protiv Dalibora Krstovića, pripadnika Vojske Republike Srpske (VRS), za silovanje Bošnjakinje u Kalinoviku u avgustu 1992. godine, ali je radikalno umanjio kaznu – sa prvostepenom presudom dosuđenih devet na pet godina zatvora.
Fond za humanitarno pravo smatra da je umanjena kazna zatvora u trajanju od pet godina, što je zakonski minimum za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, krajnje neprimerena težini izvršenog dela, da se njome ne postiže svrha kažnjavanja, te da je takva kazna ponižavajuća za žrtvu. Neadekvatnim kažnjavanjem seksualnog nasilja u ratu zanemaruju se trajne posledice koje ono ima po žrtvu, žrtva se retraumatizuje, a sam zločin, kao jedan od najdestruktivnijih zločina koji se čini u ratu, minimizira se u odnosu na druge ratne zločine. Prekoračenje optužnice na štetu okrivljenog, koje Apelacioni sud navodi kao razlog za ublažavanje kazne, nije takvo da bi ta odluka bila opravdana.
Apelacioni sud u Beogradu potvrdio je 15. decembra 2023. godine[1] presudu Višeg suda u Beogradu kojom je, u nedostatku dokaza, optuženi Nebojša Mirović oslobođen optužbe da je izvršio krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva tokom leta 1992. godine na području opštine Teslić (BiH). Fond za humanitarno pravo smatra da je Javno tužilaštvo za ratne zločine u ovom predmetu propustilo da argumentuje i dokazima potkrepi optužnicu koju je zastupalo.
Optužnicom Javnog tužilaštva za ratne zločine Nebojši Miroviću je, u 12 tačaka, stavljeno na teret da je tokom leta 1992. godine, na području opštine Teslić, sa više pripadnika policijske stanice Teslić, učestvovao u nanošenju telesnog i duševnog bola ili patnje (mučenju) i telesnom povređivanju bošnjačkih civila.
Apelacioni sud u Beogradu je 30. oktobra 2023. godine doneo rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu u predmetu Štrpci i predmet vratio na ponovno postupanje. Fond za humanitarno pravo smatra da je nedopustivo da trideset godina od otmice i ubistva dvadeset civila u Štrpcima pravosudni organi nisu u stanju da postupak sprovedu na profesionalan način i donesu presudu.
Pokretanje postupka iznova podrazumeva ponovnu traumatizaciju i iscrpljivanje porodica žrtava i svedoka u ovom postupku, kao i trivijalizaciju suđenja za ratne zločine. Ovakva odluka odlaže ne samo presudu direktnim izvršiocima, od kojih je jedan optuženi već preminuo tokom postupka, već i nadu da će za zločin u Štrpcima biti procesuirani predstavnici civilnih, vojnih i policijskih organa Srbije i Savezne Republike Jugoslavije koji su bili upoznati s planom otmice u Štrpcima. Ovaj postupak nije doprineo ni pronalasku posmrtnih ostataka žrtava, što je jedan od ciljeva Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina.
Evropska komisija (EK) usvojila je, 8. novembra 2023. godine, godišnji izveštaj u kojem je data procena stanja i napretka Republike Srbije na putu pristupanja Evropskoj uniji.
U okviru Poglavlja 23, koje se tiče pravosuđa i osnovnih prava, u izveštaju EK se nalaze i prikaz i ocena rada relevantnih državnih institucija u vezi sa suđenjima za ratne zločine u Srbiji, a posebno Javnog tužilaštva za ratne zločine (JTRZ), njihove saradnje s regionalnim i međunarodnim akterima, kao i efikasnosti i posvećenosti procesima krivične pravde.